Старац Гаврило Ралетиначки и Чудо у манастиру Ралетинац

Старац Гаврило Ралетиначки

  gavr
(1904.-1996)

Архимандрит Гаврило Димитријевић, Крагујевчанин, рођен је 1904. године. Крштено му је име Милисав (Миса). Био је средњег раста, ведрог чела, црних очију, мало повијеног носа и изразито црне, густе косе и дуге браде. Делао је у Хришћанској заједници у Крагујевцу.

Пред Други светски рат у Жичу је долазио увек са црним до испод колена мантилом и у манастиру би дуже остајао. Сви су га поштовали и ценили, више као сабрата него као госта. Дружио се с богомољцима и често би им проповедао. У проповедима критички би се освртао и наглашавао да прави хришћанин мора да буде у свему уредан, дисциплинован и да буде духовни борац; борац против греха и зла у себи и око себе, да уме сведочити својим животом веру у Христа. Отуда смо сви ми млађи с поштовањем гледали на њега. Тако је то било док се није једне недеље ујутру брат Миса обрео у Жичи на светој литургији у светогорским свечаним мантијама и панакамилавци. Сви смо се у чуду питали: шта је то, и како тако брзо и неопажено постаде монах, јер нисмо доживели ни видели чин његовог монашења, а увече је био у цивилном оделу? И тек доцније сазнадосмо од других, а и од њега да је још раније постао монах  у Светој Гори, и да му је монашко име Гаврило.

74864
Света Гора

Причајући доцније о свом монашењу у светој Гори, отац Гаврило вели: “Много сам волео Свету Гору и монаштво, па сам желео тамо и да живим, и још увек жалим што нисам тамо. Тако сам прошле године (то јест 1938.) у својој 35 години отишао у Свету Гору. У Испосници Светог Саве у Кареји сам примио велики ангелски образ и постриг од хиландарских стараца Саве и Митрофана који су се тамо подвизавали. Монашки завет и монашко име тајио сам све док нисам дошао овде у Жичу. Но, давши тај свети завет, одмах смо брат Станко, секретар Хришћанске заједнице, и ја почели живети монашки у строгом посту и дугим молитвама, јер се и он одлучио на монашење, и нешто касније постао потајни монах Серафим. А благодат Божја није нас остављала, па смо као два вола у једном јарму почели да вучемо и на све стране да ширимо богомољачка братства, да сакупљамо народ и ширимо покајање и богомољство.”

Све ово, како се после чуло, отац Гаврило поверио је манастирском духовнику протосинђелу оцу Антонију на исповести, а духовник у договору с њим јавио то одмах Владици.

Владика Николај нареди да се отац Гаврило одмах монашки обуче и да не крије монашки чин, јер монаштво није ништа сакривено; оно треба да буде као откривен свећњак да свима светли. Тако је Жича изненада 1939. године добила још једног доброг и ревносног сабрата и свештенослужитеља, а богомољачки покрет духовника и мисионара. Отац Гаврило се подвизавао и много читао, тако да се и у поноћ често могло видети кроз прозор са танком завесом како над књигом марљиво и удубљено чита Свете Оце.

Кад су Немци бомбардовали и запалили Жичу у јесен 1941. године и када се братство манастира разишло по разним манастирима, отац Гаврило долази у Овчар, у манастир Јовање, и ту, после смрти оца Серафима (није горепоменути Серафим-Станко секретар хришћанске заједнице), помаже сестрама и постаје њихов духовник. У цркви служи и, као одличан појац, учи сестре црквеном појању. Тако им је он у то ратно време био од велике помоћи. али, након извесног времена, пошто су се у Жичи почеле обнављати грађевине, он се вратио у Жичу.

Када је после рата образована Шумадијска епархија, отац Гаврило долази у свој крај у околину Крагујевца и насељава се у запустели манастир Ралетинац, који обнавља и окупља око себе младе монахе. После извесног времена, епископ Валеријан оснива ту женски манастир, а монаси се разилазе у друге манастире, од којих неки иду у Свету Гору. Отац Гаврило остаје као духовник и даље у том манатиру. Служи у цркви, брине о духовном животу сестара, посећује богомољачке скупове, проповеда и пише дивне духовне поуке. По нарави строг и критичног духа поборник је канона, монашких правила и дисциплине у црквеном животу. Због тога понекад долази у сукоб и несагласност са свештеним лицима, па и са епископима. Они не схватају његове критичке тежње и упозорења као добронамерна, те зато трпи опомене, епитимије, чак и деградирања.

ралет
манастир Ралетинац

Но, његов свети начин монашког живота, његова искрена ревност и добронамерност га на крају оправдавају, зато  надлежни епископ унапређује игумана Гаврила у чин архимандрита.

Сестре манастира Ралетинца за оца Гаврила веле да је радио много. Веома је ревносно служио света богослужења у цркви, без скраћивања. Писао је читаве књиге са разним поукама и проповедима и слао их у народ. Није му стало да се та књига само прода и да на њима зарађује, него да што више уђу у народ. Многи су га поштовали као изузетног и великог духовника, зато су му се обраћали и усмено и писменим путем, тражећи од њега разне савете, и он је са очинском љубављу одговарао и давао потребне савете.

Бринући да се у манастиру води уредан духовни живот, водио је рачуна да манастир буде пристојно и материјално обновљен и обезбеђен. Сву своју имовину и очевину уложио је у обнову тог манастира. Такође и пензију; чак није хтео ни у руке да је узме да не би задржао што за себе, говорећи: “То је више потребно манастиру него мени.”

гроб
гроб старца Гаврила

Учио је сестре у манастиру како и колико да се моле Богу. Препоручивао би им које побожне и светоотачке књиге да читају. Говорио би им да се, кад путују, увек моле и да сабирају ум свој и срце у молитви Богу:” Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме”.

Тражио је од њих да увек говоре само истину, да не дозвољавају себи ни најмању лаж. Кад се врате с пута, исповедале би своје мисли и своје духовно стање. Честа исповест је велика снага и помоћ за напредовање у духовном животу

Овај продуховљени, седи и крепки старац и у својој 92-ој години држао се тачно свог монашког правила. Упокојио се мирно у Господу, коме је ревносно читавог свог живота служио, 13. јануара 1996. године.
(преузето са hodocasnik.org)

 +  +  +

Чудо у манастиру Ралетинац 1974. године

“…заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као мала деца, нећете ући у царство небеско’ (Матеј 18:3)

игуманија
После 40 година! Мати игуманија манастира Ралетинца и духовни ’унук’ старца Гаврила, ’брат Н.’ – септембар 2014

Духовни ’унук’ старца Гаврила посећивао је често манастир Ралетинац са својом баком, богомољком из Крагујевца и годину дана млађим братом, на по 5-6 дана скоро сваког школског распуста, често и викендом. У другом разреду основне школе 1974., у својој 8. години, том духовном ’унуку’ оца Гаврила нарасла је поприлична брадавица на носу. На једној од тих посета манастиру, после јутрење и литургије сви изађоше, докле дете првенствено изашавши се врати назад у цркву, клече, стави чело на гроб свете Ралетине и поче да се моли Богу:

”Опрости ми Бого, знам да ти све знаш, али само Теби могу све да кажем: задиркују ме у школи, не само за брадавицу на носу, већ ми се смеју и учитељи што постим и не једем ужину; кажу ми ’једи бре попче, нећу ти казати баби јер знам да је се бојиш, а ни Бог то не може да види, јер погледај какав ми кров овде имамо!’ … Бого мој, за задиркивање о посту ме више није ни брига,  навикао сам се – а и када ме зову ’богомољац’ и ’попе’, мени то чак и прија, без обзира што то они чине подругљиво. Знам да све можеш зато Ти се и молим Бого, скини ми ову брадавицу са носа… Оче наш иже јеси на небесјех, да свјатисја имја твоје…Достојно јест…Амин”

IMG_6063
Гроб Св. Ралетине

Помоливши се тако једно 10ак минута, ‘дете-богомољац’ кога је старац Гаврило звао ’брат Н.’ већ годинама, кренувши да изађе из цркве беше чврсто уверен да ће Бог услишити његову молитву и да ће брадавица спасти у његову сада већ отворену руку. Прекорачивши преко прага припрате ГЛЕ ЧУДА! Брадавица спаде са носа право на дечији длан! Радост обузе младо дечије безазлено срце и цупкајући оде до своје баке, монахиња и његовог деда ’гуме’ Гаврила (’гума’=игуман) и исприча им чудо које му се десило показујући им свој носић, који је сада био без икаквог трага брадавице. Сви су били неизмерно срећни и крстећи се, хвалили су и благодарили Бога ’јавлшагосја им’ тог незаборавног дана 1974. године.

saigum
Игуманија са ходочасницима манастира Ралетинац, који су се ’наслушали’ прича о старцу Гаврилу и чуду, септембар 2014.

’Кротки Лафови’

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: