Слава у Осечини

Мали Мисионар, издање П.Н.Х.З. – Крагујевац, Април 1938 бр.49

Слава у Осечини

I

bogomoljci-2

”Кажи ми, ђаче учениче. Шта је један? Један Бог на небеси и на земљи, јако благ, јако во вјек милост јего, – Алилуја!…”

Тако је певала једна група наше браће на братственој слави у великом и дивном селу Осечани, док смо ми други седели и разговарали. Нема, мислим, у држави такве славе као што је слава богомољачког братсва у Осечини. То је заиста за причу. И прича о тој слави разноси се по свој нашој земљи – прича о свечаном изгледу села Осечине о Митровдану; прича о дугим и свечаним богослужбама и литијама, молебнима, канонима и акатистима; прича о исповедању народа, о молитвама и чудесним исцелењима болних; па прича о песми и свеопштој радости, па о трпези са хиљаду гостију. По свој земљи иду те приче. Због тих прича ја сам се осећао срећним што сам прошле године добио прилику да одем на славу братства у Осечини. Душа ми је пливала од духовног задовољства. Видео сам и осећао више него што сам слушао. Стварност је била лепша од свих прича. После свршених служби, придружим се и ја једној групи старијих људи, који су седели у порти и слушали песму.”

+  +  +

Расуђивање:

Наши богомољци нису знали шта значи ”кинонија”, а живели су у Њој; шта је ”теосис”, а доживљавали Га. Та искрена вера у Бога се сва прожима пишчевим речима, та жеља за безмолвије и благодат Светога Духа, тај сусрет са Божијим нетварним енергијама када му је душа ”…пливала од духовног задовољства” – је оно што и ми треба да тражимо од Бога! Како? Тако, као и овај наш брат писац, уживљавањем у ”дугим и свечаним богослужбама… литијама, молебнима, канонима и акатистима…”, честом исповедању, причешћивању, агапама, то јест ”трпези са хиљаду гостију”… Чинећи ово ”чистим сердцем” и ми ћемо осетити ”пливање душе”, као овај наш брат из 1938 год.

Jevandjelje6

Богословски Речник и објашњења:

Кинонија – κοινονια (грк.) – је најпростије речено заједница; заједница која је Христом отелотворена; та заједница је новоизабрани народ Божији, хришћани – где нема ни Грка ни Јеврејина (Гал.3:28). Отелотворење заједнице се остварује Светом Тајном Причешћа. Причешћем сваки појединац постаје део те изабране заједнице, киноније у Телу Христовом – Цркви, којој је Сам Исус Христос глава.

Теосис – θέοσις (грк.) – обожење. Обожење је циљ хришћанина = учествовање у животу Божијем посредством нетварних (нестворених) Божијих Енергија. Обожењем се човек позива да постане бог по благодати и да тежи саједињењу са Богом.

Агапе –   αγάπη (грк.) – љубав према Богу, према браћи и сестрама у Христу у заједници. За хришћане агапе је попримила значење ”заједничке трпезе љубави”. Јелини имају пет  речи за љубав. Свака од њих тачно описује каква је то љубав на пр. филео – љубав према пријатељима, ерота – љубав према жени, мужу.

П.Н.Х.З. (скр.) – Православна Народна Хришћанска Заједница

Безмолвије – старосрбска (старословенска, црквенословенска) реч преведена са јелинског (или обратно!?) = исихиа – ἡσυχία (грк.) која буквално значи тишина, мир, мировање, спокој. Светоотачко значење – молитвено ћутање, свештено тиховање, непрекидна молитва срца: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Св. Игњатије Брјанчанинов каже: ”Истинско безмолвије се састоји у томе да се молитва Исусова усвоји у срцу – и неки свети оци савршавали су велики подвиг безмолвија срца и затворништва окружени буком света.” (опширније, види: Св. Игњатије Брјанчанинов ”Енциклопедија Православног Духовног Живота”)

Нетварне Енергије – Св. Григорије Палама је, у расправи са калабријским монахом Варламом, словоовековечио учење о Божијим (Божанским) нетварним енергијама. Учење Цркве је увек било да обожењем хришћанин ступа у стварну, личносну заједницу са Богом путем Божијих нетварних енергија – светлости. Три апостола су то осетила и видела на дан Преображења Господњег; многи светитељи су се такође удостојили – примере ћемо наћи у Житијама Светих. Римокатоличка ”црква” учи супротно – то да су Божије енергије створене; такво искварено учење = јерес Црква назива варламизам. Чврсто држање у варламизму је једна од многих непремостивих препрека јереси римокатолицизма = папизма, којa спречава њихов повратак Истини, у окриље Цркве и Њених спасоносних догмата које примисмо од Господа нашег Исуса Христа преко Апостола и Светих Отаца! Опширније о учењу Цркве о Божијим Нетварним Енергијама и разбијању јереси варламизма види дела Св. Григорија Паламе, особито ”Триаде”.

Чисто сердце (срце)” Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у мени.” (Пс.50:12) Још псалмопевац Давид, у Старом Завету је искао чисто срце; докле Господ наш Исус Христос нам заповеда да будемо безазлени као голубови (Мт. 10:16) , да будемо као деца (Мт. 18:3 и др.) и још ”Блажени су они чиста срца…” (Мт.5:8) Ето колико је важно чистити своје срце, имати чисто срце – јер ако немамо чисто срце, нећемо Бога видети.

+  +  +

Мали Мисионар издање П.Н.Х.З. – Крагујевац, Април 1938 бр.49

Слава у Осечини

II

bogomoljci-0

”Кажи ми, ђаче учениче, шта је два? Две таблице Мојсијеве…”

Осећали смо се духовно уздигнути и нахрањени. Стајали смо изнад материје и телесности, као живи и бестелесни духови. Учествовали смо у једном слављу, које је значило победу материјализма и покорење тела. Гледали смо један у другом не тело но живу душу. Трпеза је била пуна и препуна, обилна и преобилна, али ми смо мало јели. Мало смо јели а сити смо били. Спремљено је хране за хиљаду, а могло је јести пет хиљада. Насићен духовно, с мало се засићава и телесно. Духовне хране пак добијали смо и од свештеника, и од мисионара, и од просте и најпростије браће и сестара, и од певача духовних песама.

”Кажи ми, ђаче учениче, шта је три? Три су лица Божија, Две таблице Мојсијеве, Један Бог!…”

+  +  +

Расуђивање:

Свети Јован Кронштатски каже:

“При молитви је неопходно да сву твар представљамо као ништа пред Богом, а јединог Бога – као све, који све држи, који је свуда, све чини и све оживљава.” (”Мој Живот у Христу”)

Ето тако и наша браћа богомољци, те давне 1938. године, у својим окупљањима на молитве, идењем на богослужења представљали су твар, материјализам као ништа пред Богом. Трудили су се да живе хришћанским животом, ма где да су били на својим мисионарским и ходочасним путешествијима. Они нису говорили: ”време је другачије сада, тешко је постити, молити се, ићи у цркву, проповедати Христа”, већ су са радошћу испуњавали те Божије заповести и хитали на богослужења и молитвена сабрања. Зато им је Бог даривао ту духовну храну у изобиљу, па су ”гледали један у другом… живу душу”

Данас, у свету индивидуализма, либерализма, секуларизма, верског релативизма и синкретизма – потреба једног таквог богомољачког покрета је огромна. ’Во времја оно’, 1920 године, неуморни Свети Владика Николај је:

”…сазвао неколико виђенијих људи који су разговарали о покретању једног верског листа и буђењу верских осећања код народа.Убрзо, 2. марта 1921. године, патријарх српски и архиепископ београдски Димитрије, одобрио је Основна правила Народне хришћанске заједнице, дао је свој благослов за оснивање овог удружења. Дефинисано је као заједница свих који воле Бога и испуњавају Његове заповести, чији је циљ да изврши морални препорођај нашег народа, шири науку Јеванђелску и оснива одборе по свим местима, селима и варошима где живе православни Срби…Први велики Сабор Народне хришћанске заједнице одржан је крајем лета 1921. године, у Крагујевцу, а патријарх српски г. Димитрије се убрзо прихватио духовног вођства овог покрета. Уредник „Хришћанске заједнице“ је био Драгољуб Миливојевић, теолог, а духовни покретач – неуморни еп. Николај Велимировић.” (1)

Ондашњи учењаци у СПЦ су му замерали што ”пактира са друштвеним дном” чудећи се да тако учен теолог ”неће да иде са елитом друштва” ”Таквима је владика Николај поручивао да он „пактира“ са 14 милиона малих, поштених људи, сељака, радника, надничара који чине темељ богомољачког покрета:

”Дно је основа сваке ствари, а што они називају дном друштва, јесте наш верујући, наш вредни и поштени, наш родољубиви народ. То је онај народ који носи Карађорђеве звезде, који ради и погледа на небо очекујући, шта ће да му донесе сутрашњи дан. Али се узда у Бога, јер има јаку веру. Он сваки дан осећа Бога, осећа га у свему. Како је то разумно, како је то правилно!“ (2)

Данас, нажалост, ситуације не само да је гора, већ због безбројних ”дијалога љубави” са какодокснима, политичком и економском елитом, наши архијереји и учењаци немају времена за ”незнавене”, шта више изнајмљују полицију да их бране од тог ”друштвеног дна” које је својевремено Свети Владика Жички и Охридски оберучке прихватио и био им духовни отац!

Jevandjelje6

Богословски Речник и објашњења:

индивидуализам – потребе индивидуе, појединца важније од потреба друштва; делање, говор појединца без бриге шта ће други мислити о томе.

либерализам –  је индивидуалистичка идеологија која настаје упоредо са Француском Револуцијом 1789. Циљ је што више слободе појединца.

секуларизам – се залаже за 1) одвојеност религије од државе и 2) људи различитих верских убеђења се третирају исто по закону државе; систем који се противи религијском мешању у законодавство, политику…

релативизам – ништа није апсолутно и нужно, већ се све посматра у односу на друго; не признавања никаквих апсолутних принципа и истина.

синкретизам – мешање, комбиновање, стакање, спајање наизглед различитих, често супротних, контрадикторних веровања.

какодоксија (грк.) – неправославно, лоше, погрешно веровање, догма.

+  +  +

Фусноте:

(1) Др Драган Суботић, ”Погледи” 26.04.2013

(2) Исто

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: