Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

christ-on-easter-morning-with-mary-magdalene

У ове наше задње дане сатана, и ђаволи слуге његове, на разноразне начине хрле да обесчасте Невесту Христову, Једну Свету и Католичанску (=Васељенску и Саборну) Православну Цркву. Једна лаж, а отац лажи је сам принц овога света сатана, која се протура као (пастирско) учење Цркве Христове је следеће: Света Марија Магдалина је она ”грешница”, обично тумачено као проститутка или блудница која је прала ноге Исусове својим сузама и помазала га скупоценим миром (Лука 7: 36-50). Исто тако Св Марију Магдалену идентификују са женом коју су Јудеји ухватили у прељуби и хтели да каменују (Јован 8: 1-11). У првом случају проститука или блудница, у другом жена која чини прељубу. Која је разлика? Блуд и проституција обухвата чин неморала (секс) особе која није у брачном односу, докле прељуба је такође неморални акт, али од стране особе која је у браку, а који је по старозаветном закону кажњив јавним каменовањем.

Оваква егзегеза (тумачење) Јеванђеља је производ утицаја ”западног хришћанства”, боље речено јеретика, паписта и протестаната која се појављује тек у средњем веку кулминирајући у бароку.

b158efcf62a387f2a7e3b1072b7163bb

У првом, горенаведеном примеру, Јеванђелисти су ”неми” о идентитету ”грешнице” која је у кући Симона губавог седела подножју Исуса и умивала Његове ноге сузама покајницама отирујући их својом косом, и која Га је помазала скупоценим миром за тродневни боравак у тамници смрти, аду. Исто тако, и у другом примеру Јеванђеље не каже ко је жена коју су Јудеји ухватили у прељуби. Међутим у Јеванђељу Св Марија Магдалина се помиње чак седамнаест пута! – али никада као грешница-покајница и жена ухваћена у прељуби!

Нећемо ићи даље у историјат и резоновање јеретика, зашто и како се развило ово апсолутно погрешно и скандалозно учење о Св Марији Магдалини равноапостолној, но поставља се природно питање: зашто се то учење увукло ”на задња врата” код нас у Православној Цркви, Једној Светој?

mary-magdalene-anointing-jesus-feet

Мишљења смо да је одговор двократан:

1) Екуменизам проповедника протагонисте – дружење и бескрајни ”дијалози љубави” са јеретицима од којих су, не познавајући учење Православно, примили ово искварено не светоотачко учење.

или

2) Не марење проповедника за екуменизам – они који ”седе на огради”, који својој аудијенцији, односно онима којима проповедају, казују да их се не треба тицати екуменистички испади њихових, условно речено, Православних великодостојника јер тобоже то не утиче на њихово спасење. Самим тим, практиковањем оваквих лаодикијских мантри, они падају под утицај западног спекулативног ”богословља” јер им недостаје дар расуђивања.
Важно је напоменути да Православни великоучењаци који су се школовали по разним западним неправославним институцијама су ти који су вероватно на ”задња врата” ширили ове лажи јеретичког запада у православним богословијама, факултетима, храмовима.

Ни о овоме је непотребно да се даље разлучује и елаборира, јер је све јасно, али да не би остали недоречени пређимо на тему, ко је заиста Св Марија Магдалина по Православном, истинском учењу?

st-mary-magdalene-julia-bridget-hayes.jpg

Св Марија Магдалина је Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.
Предање Православне Цркве каже да је сатана слутећи и нагађајући да ће се Реч Божија родити од Св Марије Магдалине, јер је она ревновала у вери и девичанству и била узор многима, послао седам ђавола да је муче. Свезнајући Бог је то допустио да се изабраном народу и свој васељени покаже Божија сила и власт над демонима, а Он родивши се од Пресвете Дјеве Марије сачува у девствености до кончине њене и Његову слушкињу и апостола Св Марију Магдалину.

Тропар (глас 1):

Христу нас ради од Дјеви рождшемусја, честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси, того оправданија и закони храњашчи: тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче, грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.

Молитвама ”честнаје” Марије Магдалине равноапостолне, Господе спаси и избави нас од замки ђаволских.

‘Кротки Лафови’

Житије Св Марије Магдалине

Акатист Св равноапостолној Марији Магдалини

 

Цариградски патријарх Вартоломеј би да рашчињава Православне који не поштују Сабор на Криту и роваре!

img_3352

Уводник:

Пред вама је чланак са презентације Ортодокс Eтос, и превод писма Цариградског патријархa Архиепископу грчке у коме патријарх прети онима који се не слажу са одлукама Критског сабора. У нормалним временима и условима (пажња: када људи говоре да су ово „тешка времена, лукава и зла“ – они уствари мисле на људе око нас, а не желећи да оптуже своје ближње говоре о „времену“; али сви знамо да „време“ не може бити ни ненормално, ни лукаво ни тешко ни лудо, већ само људи); дакле, да су „времена“ нормална, оваква званична, озбиљна и претећа документа, састављена од водећих људи, заузимала би насловне странице црквених публикација, исто као и недавна званична одлука и став Бугарске православне цркве, поред ставова осталих помесних цркава. Али, „времена“ су лукава. Људи на положају се односе према нижима од себе по рангу као да ти доле баш ништа не знају, нити би пак, требало ишта да знају. Као да није њихово да мисле; као да је Христос оставио Веру, коју смо наследили од Отаца, само њима, па колико они нама објасне и растумаче – толико нам је доста. На кашичицу. На цуцлу.

Али, шта да радимо кад нас Оци нису третирали тако, као малоумне? А и Христос је оставио своје учење свима нама а не само онима на положају и у чину. Зато се и каже: „Богу се треба већма покоравати него људима!“ (Дјел. 5, 29.) Али, ако би били толико незнавени, како би онда могли да знамо разлику када да се покоравамо Богу а када људима? Интересантно питање за оне који траже слепу послушност.

А шта да мислимо о Критском сабору који одбацује православне а прима јеретике називајући их „историјским црквама“? Шта да мислимо? Ако то није јасно мудрима и паметнима, биће јасно онима које они сматрају незналицама. „Јер је писано: Погубићу премудрост премудрих, и разум разумних одбацићу. Где је премудри? Где је књижевник? Где је препирач овог века? Не претвори ли Бог мудрост овог света у лудост? Погледајте звање своје, браћо, да нема ни много премудрих по телу, ни много силних ни много племенитих, него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре, и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако, и што је неплеменито пред светом и уништено – изабра Бог…“ (I Кор. 1, 19- 28.)

Преводилац

* * *

pheers

Писмо Патријарха цариградског Архиепископу грчке:

Рашчини и искључи из општења оне који се противе нашем сабору на Криту

Најновије показивање папских претензија: неканонско и без преседана мешање у унутрашње ствари друге помесне цркве.

На непримерен и незаконит начин цариградски патријарх Вартоломеј тражи од Архиепоскопа атинског и Светог синода Грчке цркве свргнуће и изопштење (екскомуникацију) водећих јерараха и свештенства Цркве због тога што се они противе „сабору“ на Криту, његовом неправославном организовању и одлукама. Патријархово писмо именује пре свега, некадашњег представника Васељенске патријаршије, протојереја Теодора Зисиса, професора емиратуса Патрологије, као наводног „коловођу“, али подразумева и „оне који су под њим“, који су са њим путовали до Грузијске, Бугарске и Молдавске Цркве пре и после Критског сабора. Патријарх захтева да се они, у случају упорности у одбацивању „сабора“ на Криту, рашчине и изопште (екскомуницирају), према канонима акривије.

Патријарх иде даље и каже да треба предузети сличне мере и против два добро позната епископа: Митрополита пирејског Серафима и Митрополита Калаврите и Агиалеје Амвросија, због њиховог јавног излагања о критском „сабору“ као новотарском и неправославном по својим одлукама. Ако Грчка православна црква одбија да поступи у складу са тим, патријарх обавештава Архиепоскопа да ће он и његов синод „прекинути црквену и светотајинску везу са њима“. Ова последња изјава је можда најзначајнији аспект Патријарховог писма, јер би то било без преседана за Свети синод једне помесне цркве да прекине везу са одређеним архијерејима друге помесне православне цркве. То би поставило озбиљна питања у вези стања заједништва (општења, киноније) између две помесне цркве и опсега канонске власти Васељенске патријаршије. Осим тога, ово заправо може да послужи да се не само изолују два јерарха у питању, већ и сама Васељенска Патријаршија, у зависности од реакције Грчке цркве и других помесних Православних цркава. Ако је веровати раним извештајима, који кажу да је Свети синод Грчке цркве одлучио да не одговара на ове захтеве патријарха, отпор овим папским претензијама и патријархова даља изолација су већ почели.

Протојереј Петар Хирс

pope_istanbul10

Писмо патријарха:

Најуваженијем Архиепископу Атине и целе Грчке, наше понизности омиљеном брату у Христу и саслужитељу Јерониму, председнику Синода Грчке цркве, ми најтоплије поздрављамо ваше поштовано Високопреосвештенство братским загрљајем у Господу.

Признато је од свих да наша Света православна црква – једна, света, саборна и апостолска Црква – утврђује и објављује своје учење и уређење светим саборима, помесним, проширеним, великим или Великим и светим, као и Васељенским саборима. Саборске одлуке се постижу силаском (Светог Духа – пр. пр.) и у Светом Духу представљају један глас јер је Свети Златоуст објавио пишући да „у Цркви треба увек да буде само један глас“ (беседа на I Кор. 36, 9).

Подсећамо на овај еклисиолошки и канонски принцип – да ствари треба да се испитају и одлуче саборно – што је камен темељац живота, спасоносна мисија, и сведочење наше Православне цркве у свету, како за Ваше веома вољено и најмарљивије Високопреосвештенство и најсветију Грчку православну цркву, тако и у светлу наше одговорности као Васељенског патријарха и Председника Светог и великог сабора сазваног на Криту, и као чувара догматског и канонског поретка Источне цркве, ми Вам скрећемо пажњу на следећи озбиљан проблем који мучи нас лично, заједно са Синодом Мајке цркве.

Информације, које из различитих извора сваки дан долазе до наше Васељенске патријаршије и до наше понизности лично, кроз интернет и друга средства информисања, кроз посете другим сестринским Православним црквама, говоре нам да протојереј Теодор Зисис заједно са свештеницима и лаицима који су исте мисли, позивају браћу првојерархе и свештенике, а посебно побожне православне вернике, да се побуне против, и да доводе у питање одлуке Светог и великог сабора наше Православне цркве који се благословено и успешно састао на Криту, а чијем успеху је темељни инструмент био допринос Вашег најдражег Високопреосвештенства и делегације најсветије Грчке цркве.

Као да несвети рад овог малог броја свештеника и лаика – штетан по савести и скандалозан унутар најсветије Грчке православне цркве није довољан, примили смо информацију (која од данас тек треба да се оповргне), која нам говори да је делегација под поменутим свештеником посетила најсветије православне цркве Бугарске и Грузије, као и црквену епархију Молдавије, где је помутила верне и нажалост била примљена од стране браће првојерараха и архијереја тих цркава. Штавише, према овим информацијама, ова група се представила као да преноси свест Грчке цркве током своје посете Грузији.

Ваше Високопреосвештенство и Свети синод најсветије Грчке цркве се сигурно слажу да ове ствари, које се намерно и без поштовања шире и циркулишу од стране свештеника и лаика, по речима Светог Василија Великог јесу „отровне дроге за душе… и као пијане главе… говорници тих речи… вичу пуни фантазије која произилази из њиховог стања“ (Писмо 210: Најелоквентнијим грађанима Нео Кесарије [6]). Осим тога, „[како би] растргли напола Цркву, да буду спремни за ривалство, да створе раздор, да себи стално краду корист од верских скупова – овима је неопростиво, они захтевају свођење рачуна, они заслужују озбиљну казну.“ (Свети Јован Златоусти: Против Јевреја 3, 13.)

На жалост, кроз ставове које су усвојили, чак су и браћа архијереји најсветије Грчке цркве, на пример, најсветији митрополити Серафим Пирејски и Амвросије од Калаврите и Агиалеје, кроз своје списе које су благовремено или неблаговремено циркулисали, и изнад свега, кроз своје објективно екстремне речи изговорене пре и после сабора, били у дослуху са овом познатом групом против канонске Цркве и одлука Светог и великог сабора који се састао на Криту. Они који делују на овај начин сигурно заборављају да „питања која су размотрена и о којима је одлучено саборно, боља су и сигурнија него сопствени закључци.“ (Јован Критос: Одговори Константину Кавасалису, Архиепископу Диракиоса)

Зато молимо Ваше Високопреосвештенство и Свети синод Грчке цркве која је учествовала на Светом и великом сабору на Криту, који сте сарађивали у његовим одлукама и потписали све усаглашене текстове, да спроведете одлуке сабора који је наредио да су ови текстови обавезујући за све православне вернике – свештенство и лаике подједнако (Види канонску организацију и рад Светог и великог сабора Православне цркве, 13, 2). Молимо Вас да предузмете одговарајуће мере и издате потребне опомене наведеним свештеним лицима а посебно корену ове групе, како би прекинули са својим анти-црквеним и неканонским активностима, престали од саблажњавају душе „за које је Христос умро“ и престали да изазивају проблеме у јединственој Православној цркви.

Познато је свима да „ништа тако не изазива гњев Божији као подела Цркве” (Свети Јован Златоусти: Беседа на Ефесцима 11, 13.) попут ове која се јавља услед понашања горе наведених лица. Не сумњамо да Ваше Високопреосвештенство и Свети синод Грчке цркве желе да ураде оно што је исправно, што је у складу са канонском акривијом (тачношћу – пр. пр.), и да на одговарајући начин црквено ургирате и опоменете наведено свештенство и лаике, претећи свргавањем онима који нису у складу са оним што је наложено од стране Божанских и Светих канона за лечење рана насталих на телу Цркве због оваквог понашања, не остављајући простора за „скандал“.

Исто тако, у вези са овим, ми усрдно молимо Ваше Високопреосвештенство да посебно обрати пажњу на ону браћу архијереје најсветије Грчке цркве која су изазвала буру међу народом Божјим њиховим делима и посланицама, као што су поменути митрополити Калаврита и Агиалие, и Пиреја, рекавши им да ако они не дођу себи и не стоје исправно, Васељенска патријаршија ће одговорити на проблем који је настао прекидањем црквене и светотајинске везе са њима, позивајући се на заједничку одговорност и обавезу свих православних пастира да чувају јединство, мир, и заједничко сведочење Православне цркве.

Овим горе наведеним, ми претимо са болом у души и тугом у нашим срцима, пре но што се границе права на слободу изражавања и конструктивну критику прекораче и ово несвето дело постане све горе и теже лечити. Ми поверавамо речено на савест Ваше Љубави и преосвећених архијереја Грчке цркве, а ми завршавамо са дубоком љубављу у Господу и изузетном чашћу.

  1. новембар 2016.

Вољени брат у Господу Вашег Високопреосвештенства,

Вартоломеј константинопољски

Посрбио: прот. став. Србољуб Милетић

Извор: https://orthodoxethos.com/post/patriarch-of-constantinoples-letter-to-the-archbishop-of-greece-defrock-and-excommunicate-those-opposed-to-our-council-in-crete

Бугарска Православна Црква: САБОР НА КРИТУ НИЈЕ БИО НИ ВЕЛИКИ, НИ СВЕТИ, НИ ВАСЕЉЕНСКИ!

 1280px-bulgaria-alexander_nevsky-02

 

Став Светог Синода односно Сабора Бугарске православне цркве

према Сабору на Криту (2016), као и тексту

“Однос Православне цркве према осталим хришћанима”

  1. новембар, 2016 15:00, Бугарска Патријаршија

Свети Синод у пуном саставу, на свом заседању одржаном 15. новембра 2016. године, Записник № 22, размотрио је текст „Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“ усвојен у јуну ове године од стране Сабора на острву Крит, Грчка, и усвојио је следећи став:

На свом заседању одржаном 1. јуна 2016. Зап. № 12, Свети Синод у пуном саставу је одлучио да предложи одлагање Великог и светог сабора Православне цркве, као и да се припреме за његово одржавање продуже. У супротном Свети Синод је изјавио да БПЦ неће учествовати на њему.

Након тога, са сличним предлозима су иступили и Свети синоди других помесних православних цркава – учесница у организацији Светог и великог сабора Православне цркве. Организатори Великог и светог сабора на Криту се нису обзирали на ове предлоге. Након тога су четири аутокефалне помесне цркве најавиле своје неучествовање (по хронолошком реду): Бугарска православна црква (одлука од 1. јуна ове године), Антиохијска патријаршија (одлука од 6. јуна ове године), Грузијска православна црква (одлука од 10. јуна ове године), Руска православна црква (одлука од 13. јуна ове године).

Од 16. до 27. јуна ове године на Православној академији на острву Крит у Грчкој, одржан је планирани Велики и свети сабор Православне цркве, али без учешћа четири помесне аутокефалне цркве, и без учешћа признате од стране БПЦ аутокефалне Православне цркве у Америци (ПЦА), чије учешће од почетка припрема за сабор није било предвиђено, чак ни као госта. На Сабору су присуствовали представници медији и гости из хетеродоксних верских група (римокатоличке, англиканске, итд).

Сабор одржан на Криту гласао је и са неким изменама усвојио шест предсаборских докумената, као и своју „Енциклику“ и „Посланицу“. Документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“ нису потписала 33 епископа који су учествовали на Сабору, а неки од епископа који нису потписали (међу њима и истакнути православни богослови) издали су јавна образложења свог става.

Својим дописом Зап. № 798 од 14. јуна 2016, (заведено у Синодској канцеларији под № 498 од 20. септембра 2016.) Његова Светост Васељенски патријарх Вартоломеј је послао Светом синоду БПЦ резултате гласања и документа усвојена од стране Сабора. Након стручног превода од стране овлашћеног преводиоца, епархијски митрополити су добили та документа.

Први важан закључак је да су документи, изгласани и усвојени од стране Сабора на острву Крит, у односу на њихову предсаборску верзију, претрпели извесне беззначајане и недовољне измене за свеправославно прихватање.

IДокумент „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“

  1. Што се тиче текста у тачки 4 може се рећи да је Православна црква под „јединством свих“ увек подразумевала сједињење или враћање у своје наручје путем светог крштења, светог миропомазања и покајања свих оних који лутају по стихијама овог света, као и оних који су отпали од ње у јерес и раскол, у складу са канонима Цркве. Једна, света, саборна и апостолска црква никада није изгубила јединство у вери и заједништву Духа Светог и не може да прихвати наводно „васпостављање јединства“ са „другим хришћанима“ јер је то јединство увек постојало у Телу Христовом, и само јединство и јединственост су суштинске особине Цркве. Такође, Православна црква не може да прихвати различите концепте и доктрине на којима инославни заснивају то јединство. Такве су теорије о постојању привидног „јединства“ свих хришћанских вероисповедања, као што је учење о „невидљивој цркви“, „теорија грана“, „крштењска теологија“ или „једнакост деноминација“. Све ове теорије се могу повезати са схоластичком доктрином о тварној благодати Светога Духа, која је саборно осуђена од Свете Цркве. Ако се ово учење прихвати, онда се њиме може правдати присуство Божје благодати у разним хришћанским вероисповестима, које се у разним деноминацијама разликују у квантитативном и квалитативном смислу. Према томе, инославна теорија прихвата да, уколико се у једној хришћанској заједници врше литургијске радње, оне могу да призову благодатни живот на различите начине, који варирају у зависности од састава сваке вероисповести. Ова теолошка теорија тврди да литургијске радње могу дати приступ спасењу хришћанима заједнице којој припадају. Зато би претпоставка благодати у свим хришћанским деноминацијама требала да представља заједнички напор ка постизању пуноће јединства у Христу (упор. Декрет о екуменизму Другог ватиканског концила).
  1. У вези са исказом у тачки 5, у потрази за „изгубљеним јединством свих хришћана“, сматрамо да је ова изјава неприхватљива и недопустива, јер Православна црква никада није изгубила своје унутрашње јединство, упркос јересима и расколима који представљају иступање из Тела Цркве, од којих тело не губи своју првобитну суштинску целост, а која подразумева онтолошку неодвојивост од Христове ипостаси.
  2. У тачкама 6, 16 и 20 признаје се „историјски назив“ … „других, који се не налазе у заједници са њом (Православном црквом – пр. пр.), инославних хришћанских цркава и вероисповести“, иако овај документ у тачки 1 утврђује другу ствар, а то је да се јеретичка или шизматичка заједница не може назвати „црква“. Постојање многих цркава је неприхватљиво према догмама и канонима Православне цркве. Осим тога, у почетку, у тачки 2, у документу се наводи да се „јединство Цркве заснива на чињеници да је њен оснивач Господ наш Исус Христос, као и на једнству Свете Тројице, и светим тајнама Православне цркве. То јединство се изражава кроз апостолско прејемство (наслеђе – пр. пр.) и светоотачко Предање које је живо до данас.“ Додатак изразу „историјски назив“ и објашњење да инославна вероисповедања нису у заједници са Православном црквом, не уклањају проблематичну погрешност овог текста. Као што је поменуто у т. 6 документа, овај одломак стоји у супротности са стварношћу. Назив „Православна“ у односу на Једну, свету, саборну и апостолску цркву Христову, историјски утврђено име, умањује ли његову ваљаност и значај? Свако право име, изникло у историји, одражава извесну природу, постојећу стварност. У супротном, то би био појам без стварног садржаја, просто једно име без стварног предмета који изражава или рефлектује. Такав назив, без правог субјекта, је фикција. У овом случају би саборски документ требало да истакне да „историјски назив цркве“, који се односи на одлутале из заједнице Православне цркве, јесте фиктивно име без стварног односа са реалношћу. Ако ово не објаснимо, историјски назив „инославне цркве“ ће имати своју праву историјску референцу на коју се односи; то јест, признаћемо реално постојање других цркава, осим православних, што је у јасној супротности са ставом 1 и са уводним речима т. 6 документа (Црква је једна и једина).
  3. Изјава у ставци 12, која афирмише да је „заједнички циљ свих приликом вођења богословских дијалога коначна рестаурација јединства праве вере и љубави“, сувише је поједностављена и не представља исцрпно димензије процеса. Јединство подразумева једноверје, једномислије и једноделање (једнодушност – пр. пр.) у свим догматским дефиницијама и црквеним правилима, утврђеним на Васељенским саборима, као и у односу на литургијско предање и светотајински живот у Духу Светом. Начин да се достигне то јединство је кроз покајање, исповедање православне вере и крштење.
  4. Тачка 20 каже да се „перспективе теолошких дијалога Православне цркве са остатком хришћанства увек утврђују на основу принципа православне еклисиологије и канонских критеријума већ успостављене црквене традиције“. – но, тачније би било израз „већ успостављена црквена традиција“ заменити са „традицијом Православне цркве“.
  5. Општи утисак овог документа је да у њему постоје многи двосмислени изрази и терминолошке еклисиолошке недоследности. Такође је важно и то, да из њега не проистиче оправдани, свеобухватни и примарни циљ вођења богословских дијалога са инославним вероисповедањима, који је, по канонском поретку, повратак инославних у крило Православне цркве; а такође, у складу са тим циљем нису јасно формулисани главни основи и принципи овог дијалога. Уместо тога, т. 16 и даље, даје легитимност невладином „Светском савету цркава“ у коме БПЦ, слава Богу, одавно већ не учествује.
  6. У одељку о главном циљу, који смо навели горе у тачки 6, у документима (т. 9, 10, 11, 12, 13, 14 и 15) такође, доследно и свеобухватно се регулише методологија за вођење разних дијалога.
  7. У тексту тачке 22 јасно се претпоставља непогрешивост и некритички однос ка Сабору који је одржан на Криту, јер се у овој тачки потврђује да „очување истините Православне вере гарантује једино саборски систем, који је од памтивека најкомпетентнији и поуздан критеријум Цркве по питањима вере и канонских одредби.“ Али би могло да се укаже на читаве периоде црквене историје који показују да је коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.

II – Главни закључак

Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски:

  1. Због неучествовања на њему низа помесних аутокефалних цркава и због прихватања организационих и теолошких грешака. Међутим, поштујемо и ценимо напоре свих организатора и учесника у његовој реализацији.
  1. Пажљиво испитивање докумената усвојених од стране сабора на Криту, доводи нас до закључка да неки од њих садрже неслагања са учењем Православне Цркве, са догматским и канонским Предањем Цркве са духом и словом Васељенских и Помесних сабора.
  1. Документи усвојени од стране Сабора на Криту су предмет даљег богословског расуђивања у циљу исправљања, редакције, кориговања или замене другим (новим документима) у духу и традицији Цркве.

БПЦ је неодељиви члан, живи део Једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Као део Тела Христовог, као само то Тело на помесној територији Бугарске и бугарских епархија у иностранству, БПЦ ће и даље наставити да буде у братском, евхаристијском, духовном, догматском и канонском јединству са свим осталим помесним православним црквама – како онима које су учествовале на Сабору на Криту, тако и са онима које нису учествовале. Црква није световна организација него Богочовечански организам. На њу не утичу, и на њен саборни живот не би требало да утичу, политички и социјални интереси и поделе које произилазе из њих. Њена глава је Сам Господ Исус Христос, који је “Пут и Истина и Живот.”

Принципи аутокефалности и саборности у црквеном животу не само да нису противречни, него се међусобно допуњују, проистичу један из другог и у потпуном су јединству.

Са бугарског посрбио:

Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

Оригинал на: http://bg-patriarshia.bg/news.php?id=220554

Грузија против аждаје екуменизма

Мање познато, али од великог значаја су одлуке Грузијске Православне Цркве из 1998. године

%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b3%d1%80%d1%83%d0%b7%d0%b8%d1%98%d0%b0

пише проторејер о. Петар Хирс, доктор догматског богословља, аутор студије „Еклисиолошка обнова Другог Ватиканског Концила: Православна процена римског екуменистичког богословља о крштењу (крштењско богословље) и Цркви“

pheers

 

УВОД

Међу прекретницима савремене Православне црквене историје који се тичу Њене борбе да очува „веру једном предату“ и своје веровање у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ нарочито је значајна синодска одлука Апостолске Православне Цркве Грузије из 1998. Следујући узору раније одлуке Руске Православне Заграничне Цркве из 1983, која је осудила јерес екуменизма, и нарочито се осврћући на „Теорију грана“, одлука Апостолске Цркве Грузије је ширег обима и односи се на шест различитих пројава инославних учења који потичу из савременог екуменистичког покрета и учешћа помесних Православних Цркава у екуменистичком покрету.

Конкретно, ова одлука поименице одбацује Шамбезијску и Баламандску декларацију , договор који је 1991. године Патријарх антиохијски потписао са Нехалкидонцима у Сирији, tусвајање григоријанксе Пасхалије са стране Финске Цркве под омофором Васељенске патријаршије, идеју да Свете Тајне постоје изван Цркве и различите пројаве „Теорије грана“ као и заједничку молитву и учешће у Тајнама са инославнима. Конкретност и широка природа ове одлуке увећавају њену важност и значај за читаву Цркву у погледу постизања свеправославне сагласности о јеретичкој природи синкретистичког екуменизма. Због тога је чињеница да ова одлука није широко позната, нити преведена са Грузиског до сада, још више запањујућа.

Потребно је напоменути следеће чињенице о Синодској одлуци, да би она била схваћена у одговарајућем историјском и црквеном кнтексту:

Одлука Светог Синода је заснована на процени коју је израдила богословска комисија, коју је установио католикос и патријарх Илија II. Одлука да се формира комисија и да се процене поменутих шест текстова и питања је плод великог народног „устанка“ верујућих у Грузији, нарочито монашке заједнице. Дакле, опрезноист и догматска осетљивост, не само од стране јерархије, чак ни као покретача, него пуноће верујућих, је довела до ове одлуке која представља прекретницу у корист Православне еклисиологије. Ова чињеница се не може пренагласити, и верујући народ свугде, у свакој помесној Цркви, треба да је озбиљно размотри, јер сваки верник сноси свој део одговорности за очување ризнице Вере и изградњу Цркве.

Коначно, потребно је нагласити да је процес којим ће се Црква коначно прочистити од јеретичких схватања и учења, попут оних које синкретистички екуменизам промовише, првенствено је локални феномен. Како ствари стоје у савременом Православљу, помесне Цркве, једна по једна, клирици и мирјани, морају сагледати и одбацити инославље које се проповеда и промовише у синкретистичим екуменистичким круговима пре него што Христова Православна и Католичанска Црква коначно да крајњи суд на свеопштем сабору. Управо из овог разлога је одлука Грузијске Цркве прекретница и представља велику наду за Цркву. Овај процес суочавања са екуменистичким провокацијама и формулисања Правослане вере у Једну, Недељиву и Католичанску Цркву, насупрот новотарској, синкретистичкој и екуменистичкој еклисиологији, је озбиљно обновљен овом одлуком Грузијске Цркве из 1998. (иако је углавном непознат већини Православних) и недавно је настављен, пре и после Крита, од стране Синода Грузијске и Бугарске Цркве, кроз одлуку последњег да одбаци Критски „Сабор“ нарочито због његовог екуменистичког еклисиолошког расположења. Имајући у виду ову одлуку из 1998, можда и најјаснију и најобимнију синодску одлуку која је икада издата против синкретистичког екуменизма, можемо очекивати да ће Свети Синод Грузијске Цркве наставити у истом правцу и одбацити Критски „сабор“.

Нека ова одлука Грузијске Цркве коначно добије одговарајућу пажњу коју заслужује од јерараха и верујућег народа Помесних Православних Цркава, надахњујући их да следе њен узор и недвосмислено изјаве Православну веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, против нове еклисиологије синкретистичког екуменизма коју је Критски „Сабор“ подржао и удахнуо јој живот.

 

САБОРСКА ОДЛУКА

8. октобра 1998.

Забелешке са седнице Светог Синода

Седница Светог Синода Грузијске Православне Цркве је одржана у сали за конференције резиденције Грузијског патријараха, дана 8. октобра 1998. Двадесет и четири архијереја (комплетан састав) Грузијске Православне Цркве су учествовалли на седници.

Свјатјеши и Блажењејши Католикос и Патријарх све Грузије, Илија II је предеседавао седници. Епископ потијске епархије Григол Бербичашвили је именован за секретара на седници.

Свети Синод је примио на знање информације које је обезбедила Богословска комисија, формирана у јулу 1997 по благослову Католикоса и Патријарха Илије II. Комисија је проучила питања која су постала скандал међу неким члановима Цркве.

Богословска комисија је проучила следеће документе и питања: тзв. Шамбезијска и Баламндска декларација, предлог споразума између Антиохијске Православне Цркве и прехалкидонских (источњачких) цркава, који је израђен 1991, прослава Васкрса по григоријанској пасхалији, са стране Финске Православне Цркве, учење о постојању спасоносне благодати изван граница канонске Цркве, као и такозвана „теорија грана“

Богословска комисија је контактирала Константинопољску, Антиохијску и Руску птријаршију и уједно се распитала о мишљењу разлличитих Црква у однсоу на горе поменута питања.

Потребно је нагласити да неколико Аутокефалних Цркава, међу њима и Грузијска, никада нису донеле коначну одлуку о горе поменутим питањима, кроз општесаборска окупљања. Штавише, неке Цркве су донеле негативано оцениле ова питања, уз нарочите синодске одлуке.

Пошто ова питања дају повод за сумњу међу нашим верницима, Богословска комисија Грузијске патријаршије је испитала релевантне документе и објавила је своје закључке у три издања Информативног билтена.

Свети Синод Грузијске Православне Цркве је упознат са закључцима Богословске комисије Грузијске патријаршије и усвојио их је. Став који је одређен у наставку је верско схватање Грузијске Православне Цркве одувек.

Овај став је објављен и јасно поновљен, као што следи:

Свети Синод Грузијске Православне Цркве је одлучио:

  1. Документи Богословске комизије за заједнички богословски дијалог између Православне Цркве и Прехалкидонских (древноисточних) цркава (такозвани Шамбезијски договори), објављени између 1990. и 1993, у Шамбезију (Швајцарска) су неприхватљиви.
  1. Предлог прелиминарног договора између Антиохијске Православне Цркве и Прехалкидонских (древноисточних) цркава, израђен 1991, је неприхватљив.
  1. Документ: „Унијатство као метод сједињеа у прошлости и савремена потрага за јединством“ (такозвани „Баламандски договор“), који је усвојила Заједничка комисија Римокатоличке Цркве и Православне Цркве у Баламанду (Либан), 23. јуна 1993, је неприхватљив.
  1. Прослава Васкрса према григоријанској пасхалији, са стране Финске Аутономне Православне Цркве, није у складу са одлуком Првог васељенског сабора у Никеји, која се односи на дан прослављања Пасхе. Ипак, потренбно је напоменути да ова чињеница представља канонски прекршај а не јерес, под претпоставком да (Финска Црква дели -оп. Преводиоца) генерално Православну позицију.

            У овом погледу, важно је да се Константионопољска Патријашршија (под чијом         јурисдикцијом је Финска Аутономна Црква) негативно односи према наведеном канонском прекршају и сматра да Васкрс треба да се слави у складу са одлуком Првог васељенског сабора у Никеји. (погледати писмо Константинопољског патрија бр. 1214/1997).

  1. Јеретичко еклисиолошко учење, настало у дубинама инославног, модернистичког богословља, које се тиче постојања спасоносног блаженства (светотајинске благодати) изван канонских граница Цркве, и његова екстремна пројава – такозвана „Теорија грана“, према којој су различите хришћанске гране, које данас постоје, посматране као различите и једнаке гране Истините Христове Цркве, су неприхватљиви.
  1. Коначно, заједничка молитва, као и примање Тајни са инославнима су подједнако неприхватљиви, као што је још једном потврђено у коначном тексту који је усвојио Синаксис свих канонских Православних Цркава (у Солуну, у Грчкој, од 29. априла до 2. маја 1998. Према члану 13. параграф б овог документа: „Православни делегати неће учествовати у екуменистичким службама, заједничкој молитви и богослужењу и другим верским свечаностима скупштине“

Детаљна анализа поменутих питања је дата у информативним билтенима (#1, #2, #3) Богословске комисије Грузијске патријаршије.

Аутоматско свепраштање – фарисејска “љубав”

 

img_0457

+ Архиепископ Аверкије

“Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске “љубави” и “свепраштања”, свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском “непротивљењу злу”.
Какво је то страшно, мрачно лукавство! Какво је то фарисејско лицемерје !
“Баш никога ни за шта осуђивати”- таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно “свепраштање” потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!
Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23).

Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и “исправљати” Еванђеља Христово, чинећи од њега некакво “сопствено”.
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него јавно – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смрти.”

Припремили: “Кротки Лафови”

Претње Цариградског Патријарха

Патријарх Вартоломеј грчком архиепископу Јерониму: “Не слушај твоје архијереје, слушај мене и заштити одлуке Критска Сабора!”

img_0453

Према православном порталу romfea.gr, патријарх Вартоломеј је очигледно толико забринут да је написао претеће писмо инсистирајући на верност Криту, јер архијереји Грчке Цркве, који треба да се састану следеће недеље да би размотрили одлуке Сабора на Криту и одбацили једнострано мењање директива и одлука Сабора Грчке Цркве од стране архиепископа Јеронима, што се тиче положаја тог органа на нацрте Критских докумената.
Патријарх је писао архиепископу да ће “одсећи” архијереје који инсистирају и држе се верно једногласних одлука Сабора Грчке Цркве које су изгласане у мају прошле године, и прикривену претњу архиепископу да он сам не “изађе из колосека” и преобрати се – на све оно на шта се обавезао на Криту. Патријарх је посебно поменуо два архијереја, митрополита Амвросија Калавријског и митрополита Серафима Пирејског, који су предвиђени за ”сечу”.
Митрополит Серафим је недавно написао архиепископу и свим архијерејима Грчке Цркве овде да одступање Критске делегације од једногласних одлука архијереја је неприхватљиво и да се то мора осудити на следећем Сабору Грчке Цркве као гажење саборности. Он позива епископе да одбаце текст Критског Сабора “Односи са инославнима” и да се на Критски Сабор, у најбољем случају, гледа као на “пред-саборску” конференцију.

img_0454
Са вестима које долазе из Бугарске, да је Свети Синод Цркве Бугарске одбацио Критски Сабор и све његове текстове, све очи су упрте на архијереје Грчке и Грузије: да ли ће остати верни одлукама својих архијереја и православној еклисиологији, или ће подлећи претњама ”сече”?
извор: romfea

У ЖИЖИ: (лжи) Сабор на Криту

ЦРКВЕНА ДЕЛЕГАЦИЈА ИЗ ГРЧКЕ У ПОСЕТИ ПАТРИЈАРХУ И АРХИЈЕРЕЈИМА ГРУЗИЈСКЕ ЦРКВЕ

Разлог посете: подршка Грузијској Цркви на њеном  обхођењу према Критском сабору и саветовање ради проналаска заједничког одговора истом.

IMG_2140
Седе (слева надесно) протојереј Теодор Зизис, Његово блаженство католикос и патријарх све Грузије Илија II, професор Димитрије Целенгидис, јеромонах Михаил Брегвадзе, монах Серафим (Зизис), стоје (слева на десно) јерођакон Петар, протојереј Симеон, протојереј Петар Хирс, протојереј Матеј Вулканеску, митрополит зугдидски и цаишки Герасим (Шарашенидзе), митрополит алавердски Давид (Махарадзе), архиепископ степаннтсминдски и хевски Јегудил (Табатадзе), митрополит ахалцишки и тао-кларјетски Теодор, протојереј Анастасије Гоцопулос и протојереј Висарион.

Од 25. до 28. јула, клирици Јеладске Цркве, у својству црквене делегације, су као гости посетили Грузијску патријаршију и Његово блаженство католикоса и патријарха све Грузије Илије II. Делегацију су сачињавали протојереј о. Теодор Зизизс, умировљени професор патрологије на Богословском факултету Солунског универзитета, Димитрије Целенгидис, професор догматског богословља на Катедри за догматско богословље при Богословском факултету Солунског универзитета, протојереј о. Анастасије Гоцопулос, парох цркве Светог Николе у Патраској митрополији, протојереј о. Петар Хирс, парох цркве Светог пророка Илије у Петрокераси, у Митрополији Јерисоса и Свете Горе и протојереј о. Матеј Вулканеску, парох цркве Пресвете Одигитрије на бокоском брду, у Пирејској митрополији.

Током серије сусрета, како са архијерејима Апостолске Православне Грузијске Цркве, одговорним за међуправославне послове, тако и са католикосом и патријархом све Грузије, Блажењејшим Илијом II, који је љубазно и са почастима примио госте у својој летњој резиденцији, делегација је срдачнио прихваћена у духу братске љубави и искрене сарадње и изванредно угошћена током петодневног боравка. Сврха посете је била двострука, да прво изрази – у име верујућих Православних хришћана у Грчкој – дубоку захвалност Патријарху, архијерејима и верном народу уважене и мученичке Грузијске цркве за њихово исповедање Православне вере насупрот појави синкретистичког екуменизма, на Сабору, и са друге стране, да се посаветује у директном разговору са Његовим блаженством и и архијерејима, о одговоарајућем одговору на неправославни „Критски сабор“.

Конкретно, оданост Грузијске Цркве православној еклисиологији, осведочена њеном одлуком од пре двадесет година, да напусти и дистанцира се од синкретистичко-екуменистичког тела под протестантском доминацијом, такозваног „Светског савета цркава“, је похваљена и истакнута као пример за све Православне Цркве. Ова оданост је, штавише, најочитија у ставу који је Грузијска Црква испољила према документима и организацији такозваног „Великог и Светог Сабора“, епископске конференције где се окупио мањи део епископа који представљају мање од половине Православних верника, одржаног у јуну ове године, на Криту.
Разговори су били усредсређени на проблеме које је створио новотарски и инославни „Критски сабор“ и на неопходан одговор на ове проблеме заснован на Црквеним догматима, канонима и православној еклисиологији. Грчка делегација је нагласила потребу да се јасно одбаци како методологија и организација Сабора, тако и новотарски и неправославни документи које је Сабор усвојио, и да се као одговор на њега сазове нови, Православни Сабор. Патријарх је пожелео добродошлицу гостима и похвалио њихову љубав и приврженост Цркви и вери, уверавајући их да „не постоје мноиге цркве, него само Једна Црква, Православна Црква“ и да ће он и Свети Синод „радити на јединству свих Православних“ које може да буде загарантовано једино на темељу једном предате вере. Представници Грузијске Цркве на свеправославним конференцијама, митрополити Герасим зугдидски и Теодор ахалцишки, су, са своје стране, нагласили одлучност своје Цркве да истраје на пред-саборском одбацивању неправославних докумената „Света тајна брака и канонске сметње“ и „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“. Сем тога, Патријарџ и високопреосвећени митрополити су изјавили да ће саборски документи бити преведени на грузијски и размотрени, те да ће званични одговор бити објављен после Архијерејског сабора у Окторбру.
Уопштено говорећи, гости и домаћини су пронашли заједнички језик и јединомислије у свим питањима вере уз поштивање Црквених догмата и граница те потребе да се непоколебљиво истраје у Православном исповедању Вере насупрот ширењу синкретистичког екуменизма.

Сем већ поменутих састанака и разговора треба додати да је гостујућим клирицима указано изванредно гостопримство по коме је грузијски народ добро познат заједно са целовитим програмом посета историјиским поклоничким местима Часне Грузијске Цркве.

Протојереј Петар Хирс

– – –

ФОТО РЕПОРТ:

IMG_2154

Сусрет са архијерејима у Патријаршији (слева на десно): о. Матеј Вулканеску, о. Петар Хирс, митрополит Давид, митрополит Герасим, о. Теодор Зизис, митрополит Теодор, монах Серафим (Зизис), о. Анастасије Гоцопулос.

 

IMG_2155
Првобитни пријем у патријарховој резиденцији (слева на десно): о. Атанасије Гоцопулос, професор Димитрије Целенгидис, о. Теодор Зизис, јерођакон Петар, патријарх Илија II, протојереј Кахабер, јеромонах Михаил Брегвадзе, митрополит Давид (седи), митрополит Теодор (седи).

 

IMG_2156
Делегати заједно са монасима гергетског манастира Свете Тројице (груз: წმინდა სამება Цминда Самеба). Црква се налази на левој обали реке Чхери (лева притока Терека), на надморској висини од 2170 m, у подножју планине Казбеги, тек неколико километара од патријархове летње резиденције.

 

IMG_2157
Сусрет и ручак са Високопреосвештеним митрополитом Андрејем горијским и атенским, представником Грузијске Цркве у предсаборској комисији.

 

IMG_2158
Делагати и домаћи клирици водичи у Светом манастиру Свете Нине у Бодби (груз: ბოდბის წმინდა ნინოს მონასტერი, бодбис ц’минда Нинос монастери) са игуманијом Теодором.

 

IMG_2159
Сусрет са игуманијом Богородичиног новошуамтског манастира у Телавију (слева на десно): митрополит Давид, о. Теодор Зисис и игуманија Јована.

 

IMG_2160
На гробу новопрослављеног испосника, исповедника и Христа ради јуродивог Светог Гаврила (груз: გაბრიელი), рођен као Годердзи Ургебадзе ( გოდერძი ურგებაძე; 26. VIII 1929 – 2. XI 1995).
За више података погледати: http://www.gabrielberi.ge/eng/index.htm

 

IMG_2161
Са игуманом и оцима Шиомгвинског манастира (груз: შიომღვიმე, Шиомгхвиме, шиопештерски), средњовековног монашког комплексау близин града Мцхета.

 

IMG_2162
Светицховели саборна црква (груз: სვეტიცხოვლის საკათედრო ტაძარი, свет’ицховлис сак’атедро т’адзари; Саборна црква Живоносног стуба). Позната као место где почива Христовва долама, Светицховели је дуго времена један од најважнијих Православних храмова у Грузији и једна од најпоштованијих светиња у региону.

 

IMG_2163
Сабрање клирика и верујућег народа у Тбилисију: о. Теодор Зисис се обраћа стотинама верних о неправославној организацији и документима “Критског сабора” и о одговарајучој Православној реакцији на њих

 

IMG_2164
Професор Димитрије Целенгидис се обраћа верницима и клирицима у Тбилисју последње вечери посете.

Христос Воскресе!

silazak_u_ad

О смрти, где ти је жалац? О Пакле, где је твоја победа? Христос Воскресе, а ви сте свргнути. Христос Воскресе, демони су пали. Христос Воскресе, анђели се радују. Христос воскресе, живот влада. Христос Воскресе, а ни један мртав не остаде у гробу… (Св. Јован Златоусти)

 

Јуче сам био разапет са Њим, данас сам се прославио са Њим; јуче сам умро са Њим, данас сам оживео са Њим; јуче сам сахрањен са Њим; данас сам устао са Њим. Него хајде да понудимо Ономе који је претрпео смрт и васкрсао за нас, – мислићете можда ћу рећи злато или сребро, или скупоцене тканине, или драго камење, пролазну овоземаљску материју која остаје овде доле, а највећим делом, скоро увек, у поседу лоших људи, робова и Принца овога света – Хајде да понудимо себе, то поседовање које је највредније Богу, које му највише приличи. Вратимо икону створену према Икони. Хајде да препознамо наше Достојанство; да славимо наш Архетип; да спознамо снагу Тајне и зашто је Христос умро. (Св. Григорије Богослов)

 

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

 

“НЕЗАСЛУЖЕНА” ПАТЊА И СТРАДАЊЕ

images-5

“Докле ћеш ме, Господе, сасвијем заборављати? Докле ћеш одвраћати лице своје од мене?” (Псалми 12: 1) Ехо овог вапаја Псалмопевца се чује и допире до наших дана преко светих и прогоњених вере ради војујуће Цркве, Цркве Христове.

“А убијају нас за тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама. Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда. Зашто кријеш лице своје? заборављаш невољу и муку нашу? (Псалми 43: 23-25). Једна од највећих тајни живота је страдање и патња праведника. Како то да моћан Бог, Бог који је љубав допушта тако ”незаслужена” страдања Његовог створења? Чињеница је, међутим, да не постоје незаслужене патње и страдања: “Јер сви сагријешише и изгубили су славу Божију” (Римљанима 3:23).

Дакле разлог зашто постоји патња у свету је то што постоји грех у свету. Нечије патње могу али и не морају бити директно повезане са његовом личним гресима, али сви смо ми грешници пред Богом, и због тога не заслужујемо ништа мање осим патње и осуде. Није патња која је незаслужена, већ Божија благодат и милост! “Не за дела праведна која ми учинисмо, али према његовој милости Спасио нас” (Тит 3: 5).

Raspece_13

У свој повести света, само је Jедан чија је патња била незаслужена, и Он пострада за нас “…као праведник за неправедне, да нас приведе Богу” (1 Петрова 3:18). Наше патње нису незаслужене, али нису ни без промисла Божијег допуштене, јер Бог “… све чини по савету воље своје ” (Ефесцима 1:11). Постоје мноштво ваљаних разлога зашто Бог дозвољава да Њему верни хришћани пате и страдају. Чак ако и не можемо у то време да схватимо и расудимо који је разлог зашто, ми требамо да послушамо Апостола Петра који нам каже: “Него се радујте што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава његова, имали радост и весеље “(1 Петрова 4:13).

anastasis

‘Кротки Лафови’

Умишљени мудраци и њихова улога у релативизацији Истине

За време комунизма, Бог, Србин, Православље су биле табу теме – цензурисане именице на радним местима, школама, факултетима. Када би се неко од јавних личности, или бар неки академик, професор, доктор наука или сл. осмелио и поменуо те цензурисане именице јавно, и то у мало позитивнијем смислу, онда би та личност, такорећи преко ноћи постајала култна народу на периферији друштва, ”затуцаним” богомољцима и онима који су ишли у цркву и славили славу.

Vladeta_Jerotic_01

Једна од таквих култ личности је и Др Владета Јеротић, верујући Србин, неуропсихијатар, психотерапеут, академик, научник, писац или шта ли све још. Он добија фаму у та мрачна титова времена – култ који се продужава и до ових наших дана релативизма, синкретизма и богоотпадне свејереси екуменизма. Популаран је, зато га зову да држи трибине и предавања, нтервијуишу га разни угледни и неугледни часописи и телевизија, предаје на ПБФ-у. Мало, по мало професор и доктор психијатрије постаје узгредно и водећи ауторитет православне теологије. Дакле његова реч се далеко чује, али чини нам се и трује – трује душе несумњалица, нововерујућих и академским титулама импресионираних.

Ево шта нам Др Јеротић каже:

”Бог нас непрестано опомиње. Опомиње нас, наравно и преко Ислама. Неможе другчије Ислам бити него опомена Божија. Паз’те, то је света књига (ваљда Куран – прим. аутора) и то је човек ког је Бог послао, Мухамед. (sic.) Немојте да слушам од наших полу просвећених православаца да је у Мухамеду демон. Неможе бити никако, милијарда и више стотина милиона мух…муслимана верују у Алаха, јер су Хришћани престали да верују у Бога на западу…”

за видео кликни ОВДЕ

islam-300x300

С брда, с дола, нeкохерентно са академске станзе, али главна порука се да дешифровати: Бог шаље Мухамеда да нас опомиње, Kуран је света књига, не жели да слуша од полу просвећених Православаца да је у Мухамеду демон јер има милијарду и више стотина милиона муслимана који верују у Алаха. Као разлог за толико велики број муслимана Јеротић наводи престанак вере у Бога од стране Хришћана на западу. Ово је мало нелогично, али нам се чини као да је сублиминална порука, антитеза: да он, Др Јеротић, стоји као противник боготпадног запада, неби ли синкретистичка порука о исламу добила на вредности.

Ову ”просвећеност” коју проповеда Јеротић су пробали многи да убаце у Цркву Христову, попут гностика, софиста, варлаамиста. Ругање непросвећенима или полу-просвећеним православцима је комунистички контиунитет, јер су комунисти вернике звали и сматрали за затуцане, али савременим просвећеним, угледним докторчићима, академским и хоби теолозима чак и ”зилот” постаје пејоративна именица!

disciples_fishing_250

Чини нам се да је господин Јеротић заборавио на полу-просвећене рибаре из Галилеје. Заборавио је на многе светитеље и мученике. Заборавио Житија Светих. Заборавио да Варлаам и његова рационална религија није Хришћанство, већ да је то вера Боговидца Светог Григорија Паламе и ”непросвећених” исихаста (тиховатеља).

Сетимо се речи Апостола Павла у његовој Првој Посланици Коринћанима:

18. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. 19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. 20. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? 21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. 22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. 23. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; 24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. 25. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. 26. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; 27. Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; 28. И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, 29. Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. 30. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење. 31. Да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали.

 

Стојмо кротко и крепко са неписменим и полуписменим рибарима Галилејским, са неученим, полу просвећеним и непросвећеним Светитељима Цркве Христове, а одбацимо учења и предавања свакојаких докторчића, академика и хоби ”теолога” – великоучењака институализованог званичног ”православља”, који се из не смирења и гордости ослањају на свој ум, уместо на Ум Цркве. Одбацимо таква учења као што је Црква одбацила тварне енергије и рационализам Варлаама Калабријског. Уместо да идемо на таква предавања, молимо се Богу и читајмо Житија Светих – то Свето Писмо писано животима Светих, животима правих, истинитих Теолога-Богослова, јер тамо су сви спасоносни догмати и истине Цркве Христове.

Ево само један мали прилог из Житија Светих, као одговор на Јеротићево горенаведено, у најбољем случају, празнословије, које је очито отров за неопрезне, а не бистра и питка вода Светог Православља за које се представља да јесте.

Ко има уши да чује нека чује!

Житија Светих за 4./17. август

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХРИСТЕ из Превезе (Грчка)

 

image

Овај свети новомученик Христов Ристо (Христо) беше родом из града Превезе у Епиру. Беше од младости честит и побожан. Служећи као морнар на једном броду, он дође једном са острва Крита бродом на острво Кос у Егејском мору. Провевши на том острву неколико дана, он се спремаше да пође одатле, али баш тада на њега наиђе нека група Турака јаничара, који му стадоше вређати његову хришћанску веру и свето крштење. Распаливши се ревношћу за своју свету веру, Христо осени себе крсним знаком и смело одговори јаничарима да је њихова муслиманска вера прљава и нечиста и да је њихов лажни пророк Мухамед претеча антихристов.. На то се безбожни Турци распалише гњевом и појуривши ухватише светог мученика и исповедника Христовог, и бијући га и злостављајући, одведоше га и предадоше паши тога места. При томе га јаничари примораваху да се одрекне своје вере у Христа и светог крштења. У одговор на то овај храбри јуноша Христов само изговараше хришћански Символ вере (Вјерују) и пљуваше на веру исмаилћанску. Тада разбеснели Турци повадише своје ножеве и њима избодоше светог мученика, па га онда, извевши га ван града и запаливши ватру, спалише онако избоденог на ватри.

Али, о! чуда, тело светог мученика не изгоре сасвим, него остаде на пољани око тридесет дана и да га притом ниједна животиња или звер не такну нити му се уопште приближи. Над светим телом његовим неки побожни хришћани, па чак и неки муслимани, видеше прве три ноћи необичну светлост која долажаше с неба. После тога неки хришћани тајно узеше делиће његових светих моштију и побожно их сачуваше.[12]

Пострада свети новомученик Христо 5 августа 1668 године на егејском острву Кос, где га и данас поштују као мученика Христовог.”

Да ли је Свети мученик Христо у праву, или је то Владета Јеротић? Расудите!

 

‘Кротки Лафови’

%d bloggers like this: