Свети Анатолије Оптински (1855-1922): О отпадништву и храбром исповедању вере

 

08E2EF9C-FC07-41D5-8F6D-1B935D7D5AA9

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.
Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).
Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.
Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. (Мт. 10,3).
Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.
Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат. Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:“Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

Advertisements

Свети Сава — беседа о правој вери

8D613F4A-65CE-447B-A3C8-8C58DE9D94ED

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.
Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:

“Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.
И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер “друге основе“, као што рече Апостол, “нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да “савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, “вера је спасоносна“, као што рече Апостол, “која кроз љубав дела“ (Гал 5,6).
Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.
Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).

Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољомхотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.
Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: “Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).

Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.
Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.

А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.
Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.

Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:
“Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: “Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер “вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.

Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: “Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8, 51).

Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: “Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас “љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).

И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему “од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је “пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и “јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и “узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он “Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да “држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, “да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.

манастир Жича, лета Господњег 1220. године

Ексер за мртвачки сандук екуменизма стиже из Аустралије!

Навикнути да свакодневно слушамо, гледамо или читамо лоше вести – лепе вести као неки суперсонични авиони прелете преко нас тако да их и не региструјемо, а камо ли да мало размислимо о њима. Једна таква вест, радосна вест која храни наду, нам долази из Аустралије – тачније из канцеларије Митрополије аустралијско-новозеландске:

Српско Православно свештенство Митрополије аустралијско-новозеландске, на челу са својим Архипастиром, Епископом Г. Силуаном, одржало је редован годишњи састанак од 14. до 17. марта 2017. године у манастиру Светог Саве у Илајну, Викторија.
IMG_0738.JPG
Свештено братство у једномислију и одлучно, поучено искуством живота Цркве у Аустралији и Новом Зеланду, стоји на становишту да нисмо у могућности да будемо пуноправни део организација чији рад стоји у супротности са свим оним што верном народу проповедамо, па стога ни Националног савета цркава у Аустралији. Наше свештенство није спремно да буде само неми сведок и пасивни посматрач у раду поменутих тела које често својим одлукама стоје у директној супротности са учењем наше Православне Цркве. (овде)

IMG_9471.JPG

Сазнајемо да је епископ Силуан био под великим притиском од стране “свемоћног” руководства “Националног Савета цркава” да повуче одлуку о иступању Митрополије СПЦ из ове Аустралијанске филијале “Светског Савета цркава”. Показавши расуђивање духовног старца, и ако је по годинама релативно млад – владика бивши задојен богословљем Светог оца Јустина (на коме је магистрирао) је као пастир добри категорички и неопозвано извео пуноћу СПЦ Аустралије и Новог Зеланда из овог јеретичког клуба. Надамо се да ће се овај “пелцер” из српске дијаспоре у Аустралији “примити” и развити у здраве плодове васцеле СПЦ, те, ако Бог да, да наша Светосавска Црква иступи из јазбине Светског Савета Цркава – што би и било канонски исправно, јер саборска одлука о иступању СПЦ из ССЦ постоји још од 1998. године.

Овим одлучним кораком и не скрећући ни “милиметар” од јединомислија са својим свештенством и паством, владика Силуан је засветлео својим примером, осветљавајући секуларизмом и екуменизмом навејан пут светих и богоносних отаца наше помесне Светосавске Цркве. Аксиос! Достојан!

‘Кротки Лафови’

 

Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

christ-on-easter-morning-with-mary-magdalene

У ове наше задње дане сатана, и ђаволи слуге његове, на разноразне начине хрле да обесчасте Невесту Христову, Једну Свету и Католичанску (=Васељенску и Саборну) Православну Цркву. Једна лаж, а отац лажи је сам принц овога света сатана, која се протура као (пастирско) учење Цркве Христове је следеће: Света Марија Магдалина је она ”грешница”, обично тумачено као проститутка или блудница која је прала ноге Исусове својим сузама и помазала га скупоценим миром (Лука 7: 36-50). Исто тако Св Марију Магдалену идентификују са женом коју су Јудеји ухватили у прељуби и хтели да каменују (Јован 8: 1-11). У првом случају проститука или блудница, у другом жена која чини прељубу. Која је разлика? Блуд и проституција обухвата чин неморала (секс) особе која није у брачном односу, докле прељуба је такође неморални акт, али од стране особе која је у браку, а који је по старозаветном закону кажњив јавним каменовањем.

Оваква егзегеза (тумачење) Јеванђеља је производ утицаја ”западног хришћанства”, боље речено јеретика, паписта и протестаната која се појављује тек у средњем веку кулминирајући у бароку.

b158efcf62a387f2a7e3b1072b7163bb

У првом, горенаведеном примеру, Јеванђелисти су ”неми” о идентитету ”грешнице” која је у кући Симона губавог седела подножју Исуса и умивала Његове ноге сузама покајницама отирујући их својом косом, и која Га је помазала скупоценим миром за тродневни боравак у тамници смрти, аду. Исто тако, и у другом примеру Јеванђеље не каже ко је жена коју су Јудеји ухватили у прељуби. Међутим у Јеванђељу Св Марија Магдалина се помиње чак седамнаест пута! – али никада као грешница-покајница и жена ухваћена у прељуби!

Нећемо ићи даље у историјат и резоновање јеретика, зашто и како се развило ово апсолутно погрешно и скандалозно учење о Св Марији Магдалини равноапостолној, но поставља се природно питање: зашто се то учење увукло ”на задња врата” код нас у Православној Цркви, Једној Светој?

mary-magdalene-anointing-jesus-feet

Мишљења смо да је одговор двократан:

1) Екуменизам проповедника протагонисте – дружење и бескрајни ”дијалози љубави” са јеретицима од којих су, не познавајући учење Православно, примили ово искварено не светоотачко учење.

или

2) Не марење проповедника за екуменизам – они који ”седе на огради”, који својој аудијенцији, односно онима којима проповедају, казују да их се не треба тицати екуменистички испади њихових, условно речено, Православних великодостојника јер тобоже то не утиче на њихово спасење. Самим тим, практиковањем оваквих лаодикијских мантри, они падају под утицај западног спекулативног ”богословља” јер им недостаје дар расуђивања.
Важно је напоменути да Православни великоучењаци који су се школовали по разним западним неправославним институцијама су ти који су вероватно на ”задња врата” ширили ове лажи јеретичког запада у православним богословијама, факултетима, храмовима.

Ни о овоме је непотребно да се даље разлучује и елаборира, јер је све јасно, али да не би остали недоречени пређимо на тему, ко је заиста Св Марија Магдалина по Православном, истинском учењу?

st-mary-magdalene-julia-bridget-hayes.jpg

Св Марија Магдалина је Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.
Предање Православне Цркве каже да је сатана слутећи и нагађајући да ће се Реч Божија родити од Св Марије Магдалине, јер је она ревновала у вери и девичанству и била узор многима, послао седам ђавола да је муче. Свезнајући Бог је то допустио да се изабраном народу и свој васељени покаже Божија сила и власт над демонима, а Он родивши се од Пресвете Дјеве Марије сачува у девствености до кончине њене и Његову слушкињу и апостола Св Марију Магдалину.

Тропар (глас 1):

Христу нас ради од Дјеви рождшемусја, честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси, того оправданија и закони храњашчи: тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче, грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.

Молитвама Марије Магдалине равноапостолне, Господе спаси и избави нас од замки ђаволских.

‘Кротки Лафови’

Житије Св Марије Магдалине

Акатист Св равноапостолној Марији Магдалини

 

Цариградски патријарх Вартоломеј би да рашчињава Православне који не поштују Сабор на Криту и роваре!

img_3352

Уводник:

Пред вама је чланак са презентације Ортодокс Eтос, и превод писма Цариградског патријархa Архиепископу грчке у коме патријарх прети онима који се не слажу са одлукама Критског сабора. У нормалним временима и условима (пажња: када људи говоре да су ово „тешка времена, лукава и зла“ – они уствари мисле на људе око нас, а не желећи да оптуже своје ближње говоре о „времену“; али сви знамо да „време“ не може бити ни ненормално, ни лукаво ни тешко ни лудо, већ само људи); дакле, да су „времена“ нормална, оваква званична, озбиљна и претећа документа, састављена од водећих људи, заузимала би насловне странице црквених публикација, исто као и недавна званична одлука и став Бугарске православне цркве, поред ставова осталих помесних цркава. Али, „времена“ су лукава. Људи на положају се односе према нижима од себе по рангу као да ти доле баш ништа не знају, нити би пак, требало ишта да знају. Као да није њихово да мисле; као да је Христос оставио Веру, коју смо наследили од Отаца, само њима, па колико они нама објасне и растумаче – толико нам је доста. На кашичицу. На цуцлу.

Али, шта да радимо кад нас Оци нису третирали тако, као малоумне? А и Христос је оставио своје учење свима нама а не само онима на положају и у чину. Зато се и каже: „Богу се треба већма покоравати него људима!“ (Дјел. 5, 29.) Али, ако би били толико незнавени, како би онда могли да знамо разлику када да се покоравамо Богу а када људима? Интересантно питање за оне који траже слепу послушност.

А шта да мислимо о Критском сабору који одбацује православне а прима јеретике називајући их „историјским црквама“? Шта да мислимо? Ако то није јасно мудрима и паметнима, биће јасно онима које они сматрају незналицама. „Јер је писано: Погубићу премудрост премудрих, и разум разумних одбацићу. Где је премудри? Где је књижевник? Где је препирач овог века? Не претвори ли Бог мудрост овог света у лудост? Погледајте звање своје, браћо, да нема ни много премудрих по телу, ни много силних ни много племенитих, него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре, и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако, и што је неплеменито пред светом и уништено – изабра Бог…“ (I Кор. 1, 19- 28.)

Преводилац

* * *

pheers

Писмо Патријарха цариградског Архиепископу грчке:

Рашчини и искључи из општења оне који се противе нашем сабору на Криту

Најновије показивање папских претензија: неканонско и без преседана мешање у унутрашње ствари друге помесне цркве.

На непримерен и незаконит начин цариградски патријарх Вартоломеј тражи од Архиепоскопа атинског и Светог синода Грчке цркве свргнуће и изопштење (екскомуникацију) водећих јерараха и свештенства Цркве због тога што се они противе „сабору“ на Криту, његовом неправославном организовању и одлукама. Патријархово писмо именује пре свега, некадашњег представника Васељенске патријаршије, протојереја Теодора Зисиса, професора емиратуса Патрологије, као наводног „коловођу“, али подразумева и „оне који су под њим“, који су са њим путовали до Грузијске, Бугарске и Молдавске Цркве пре и после Критског сабора. Патријарх захтева да се они, у случају упорности у одбацивању „сабора“ на Криту, рашчине и изопште (екскомуницирају), према канонима акривије.

Патријарх иде даље и каже да треба предузети сличне мере и против два добро позната епископа: Митрополита пирејског Серафима и Митрополита Калаврите и Агиалеје Амвросија, због њиховог јавног излагања о критском „сабору“ као новотарском и неправославном по својим одлукама. Ако Грчка православна црква одбија да поступи у складу са тим, патријарх обавештава Архиепоскопа да ће он и његов синод „прекинути црквену и светотајинску везу са њима“. Ова последња изјава је можда најзначајнији аспект Патријарховог писма, јер би то било без преседана за Свети синод једне помесне цркве да прекине везу са одређеним архијерејима друге помесне православне цркве. То би поставило озбиљна питања у вези стања заједништва (општења, киноније) између две помесне цркве и опсега канонске власти Васељенске патријаршије. Осим тога, ово заправо може да послужи да се не само изолују два јерарха у питању, већ и сама Васељенска Патријаршија, у зависности од реакције Грчке цркве и других помесних Православних цркава. Ако је веровати раним извештајима, који кажу да је Свети синод Грчке цркве одлучио да не одговара на ове захтеве патријарха, отпор овим папским претензијама и патријархова даља изолација су већ почели.

Протојереј Петар Хирс

pope_istanbul10

Писмо патријарха:

Најуваженијем Архиепископу Атине и целе Грчке, наше понизности омиљеном брату у Христу и саслужитељу Јерониму, председнику Синода Грчке цркве, ми најтоплије поздрављамо ваше поштовано Високопреосвештенство братским загрљајем у Господу.

Признато је од свих да наша Света православна црква – једна, света, саборна и апостолска Црква – утврђује и објављује своје учење и уређење светим саборима, помесним, проширеним, великим или Великим и светим, као и Васељенским саборима. Саборске одлуке се постижу силаском (Светог Духа – пр. пр.) и у Светом Духу представљају један глас јер је Свети Златоуст објавио пишући да „у Цркви треба увек да буде само један глас“ (беседа на I Кор. 36, 9).

Подсећамо на овај еклисиолошки и канонски принцип – да ствари треба да се испитају и одлуче саборно – што је камен темељац живота, спасоносна мисија, и сведочење наше Православне цркве у свету, како за Ваше веома вољено и најмарљивије Високопреосвештенство и најсветију Грчку православну цркву, тако и у светлу наше одговорности као Васељенског патријарха и Председника Светог и великог сабора сазваног на Криту, и као чувара догматског и канонског поретка Источне цркве, ми Вам скрећемо пажњу на следећи озбиљан проблем који мучи нас лично, заједно са Синодом Мајке цркве.

Информације, које из различитих извора сваки дан долазе до наше Васељенске патријаршије и до наше понизности лично, кроз интернет и друга средства информисања, кроз посете другим сестринским Православним црквама, говоре нам да протојереј Теодор Зисис заједно са свештеницима и лаицима који су исте мисли, позивају браћу првојерархе и свештенике, а посебно побожне православне вернике, да се побуне против, и да доводе у питање одлуке Светог и великог сабора наше Православне цркве који се благословено и успешно састао на Криту, а чијем успеху је темељни инструмент био допринос Вашег најдражег Високопреосвештенства и делегације најсветије Грчке цркве.

Као да несвети рад овог малог броја свештеника и лаика – штетан по савести и скандалозан унутар најсветије Грчке православне цркве није довољан, примили смо информацију (која од данас тек треба да се оповргне), која нам говори да је делегација под поменутим свештеником посетила најсветије православне цркве Бугарске и Грузије, као и црквену епархију Молдавије, где је помутила верне и нажалост била примљена од стране браће првојерараха и архијереја тих цркава. Штавише, према овим информацијама, ова група се представила као да преноси свест Грчке цркве током своје посете Грузији.

Ваше Високопреосвештенство и Свети синод најсветије Грчке цркве се сигурно слажу да ове ствари, које се намерно и без поштовања шире и циркулишу од стране свештеника и лаика, по речима Светог Василија Великог јесу „отровне дроге за душе… и као пијане главе… говорници тих речи… вичу пуни фантазије која произилази из њиховог стања“ (Писмо 210: Најелоквентнијим грађанима Нео Кесарије [6]). Осим тога, „[како би] растргли напола Цркву, да буду спремни за ривалство, да створе раздор, да себи стално краду корист од верских скупова – овима је неопростиво, они захтевају свођење рачуна, они заслужују озбиљну казну.“ (Свети Јован Златоусти: Против Јевреја 3, 13.)

На жалост, кроз ставове које су усвојили, чак су и браћа архијереји најсветије Грчке цркве, на пример, најсветији митрополити Серафим Пирејски и Амвросије од Калаврите и Агиалеје, кроз своје списе које су благовремено или неблаговремено циркулисали, и изнад свега, кроз своје објективно екстремне речи изговорене пре и после сабора, били у дослуху са овом познатом групом против канонске Цркве и одлука Светог и великог сабора који се састао на Криту. Они који делују на овај начин сигурно заборављају да „питања која су размотрена и о којима је одлучено саборно, боља су и сигурнија него сопствени закључци.“ (Јован Критос: Одговори Константину Кавасалису, Архиепископу Диракиоса)

Зато молимо Ваше Високопреосвештенство и Свети синод Грчке цркве која је учествовала на Светом и великом сабору на Криту, који сте сарађивали у његовим одлукама и потписали све усаглашене текстове, да спроведете одлуке сабора који је наредио да су ови текстови обавезујући за све православне вернике – свештенство и лаике подједнако (Види канонску организацију и рад Светог и великог сабора Православне цркве, 13, 2). Молимо Вас да предузмете одговарајуће мере и издате потребне опомене наведеним свештеним лицима а посебно корену ове групе, како би прекинули са својим анти-црквеним и неканонским активностима, престали од саблажњавају душе „за које је Христос умро“ и престали да изазивају проблеме у јединственој Православној цркви.

Познато је свима да „ништа тако не изазива гњев Божији као подела Цркве” (Свети Јован Златоусти: Беседа на Ефесцима 11, 13.) попут ове која се јавља услед понашања горе наведених лица. Не сумњамо да Ваше Високопреосвештенство и Свети синод Грчке цркве желе да ураде оно што је исправно, што је у складу са канонском акривијом (тачношћу – пр. пр.), и да на одговарајући начин црквено ургирате и опоменете наведено свештенство и лаике, претећи свргавањем онима који нису у складу са оним што је наложено од стране Божанских и Светих канона за лечење рана насталих на телу Цркве због оваквог понашања, не остављајући простора за „скандал“.

Исто тако, у вези са овим, ми усрдно молимо Ваше Високопреосвештенство да посебно обрати пажњу на ону браћу архијереје најсветије Грчке цркве која су изазвала буру међу народом Божјим њиховим делима и посланицама, као што су поменути митрополити Калаврита и Агиалие, и Пиреја, рекавши им да ако они не дођу себи и не стоје исправно, Васељенска патријаршија ће одговорити на проблем који је настао прекидањем црквене и светотајинске везе са њима, позивајући се на заједничку одговорност и обавезу свих православних пастира да чувају јединство, мир, и заједничко сведочење Православне цркве.

Овим горе наведеним, ми претимо са болом у души и тугом у нашим срцима, пре но што се границе права на слободу изражавања и конструктивну критику прекораче и ово несвето дело постане све горе и теже лечити. Ми поверавамо речено на савест Ваше Љубави и преосвећених архијереја Грчке цркве, а ми завршавамо са дубоком љубављу у Господу и изузетном чашћу.

  1. новембар 2016.

Вољени брат у Господу Вашег Високопреосвештенства,

Вартоломеј константинопољски

Посрбио: прот. став. Србољуб Милетић

Извор: https://orthodoxethos.com/post/patriarch-of-constantinoples-letter-to-the-archbishop-of-greece-defrock-and-excommunicate-those-opposed-to-our-council-in-crete

Бугарска Православна Црква: САБОР НА КРИТУ НИЈЕ БИО НИ ВЕЛИКИ, НИ СВЕТИ, НИ ВАСЕЉЕНСКИ!

 1280px-bulgaria-alexander_nevsky-02

 

Став Светог Синода односно Сабора Бугарске православне цркве

према Сабору на Криту (2016), као и тексту

“Однос Православне цркве према осталим хришћанима”

  1. новембар, 2016 15:00, Бугарска Патријаршија

Свети Синод у пуном саставу, на свом заседању одржаном 15. новембра 2016. године, Записник № 22, размотрио је текст „Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“ усвојен у јуну ове године од стране Сабора на острву Крит, Грчка, и усвојио је следећи став:

На свом заседању одржаном 1. јуна 2016. Зап. № 12, Свети Синод у пуном саставу је одлучио да предложи одлагање Великог и светог сабора Православне цркве, као и да се припреме за његово одржавање продуже. У супротном Свети Синод је изјавио да БПЦ неће учествовати на њему.

Након тога, са сличним предлозима су иступили и Свети синоди других помесних православних цркава – учесница у организацији Светог и великог сабора Православне цркве. Организатори Великог и светог сабора на Криту се нису обзирали на ове предлоге. Након тога су четири аутокефалне помесне цркве најавиле своје неучествовање (по хронолошком реду): Бугарска православна црква (одлука од 1. јуна ове године), Антиохијска патријаршија (одлука од 6. јуна ове године), Грузијска православна црква (одлука од 10. јуна ове године), Руска православна црква (одлука од 13. јуна ове године).

Од 16. до 27. јуна ове године на Православној академији на острву Крит у Грчкој, одржан је планирани Велики и свети сабор Православне цркве, али без учешћа четири помесне аутокефалне цркве, и без учешћа признате од стране БПЦ аутокефалне Православне цркве у Америци (ПЦА), чије учешће од почетка припрема за сабор није било предвиђено, чак ни као госта. На Сабору су присуствовали представници медији и гости из хетеродоксних верских група (римокатоличке, англиканске, итд).

Сабор одржан на Криту гласао је и са неким изменама усвојио шест предсаборских докумената, као и своју „Енциклику“ и „Посланицу“. Документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“ нису потписала 33 епископа који су учествовали на Сабору, а неки од епископа који нису потписали (међу њима и истакнути православни богослови) издали су јавна образложења свог става.

Својим дописом Зап. № 798 од 14. јуна 2016, (заведено у Синодској канцеларији под № 498 од 20. септембра 2016.) Његова Светост Васељенски патријарх Вартоломеј је послао Светом синоду БПЦ резултате гласања и документа усвојена од стране Сабора. Након стручног превода од стране овлашћеног преводиоца, епархијски митрополити су добили та документа.

Први важан закључак је да су документи, изгласани и усвојени од стране Сабора на острву Крит, у односу на њихову предсаборску верзију, претрпели извесне беззначајане и недовољне измене за свеправославно прихватање.

IДокумент „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“

  1. Што се тиче текста у тачки 4 може се рећи да је Православна црква под „јединством свих“ увек подразумевала сједињење или враћање у своје наручје путем светог крштења, светог миропомазања и покајања свих оних који лутају по стихијама овог света, као и оних који су отпали од ње у јерес и раскол, у складу са канонима Цркве. Једна, света, саборна и апостолска црква никада није изгубила јединство у вери и заједништву Духа Светог и не може да прихвати наводно „васпостављање јединства“ са „другим хришћанима“ јер је то јединство увек постојало у Телу Христовом, и само јединство и јединственост су суштинске особине Цркве. Такође, Православна црква не може да прихвати различите концепте и доктрине на којима инославни заснивају то јединство. Такве су теорије о постојању привидног „јединства“ свих хришћанских вероисповедања, као што је учење о „невидљивој цркви“, „теорија грана“, „крштењска теологија“ или „једнакост деноминација“. Све ове теорије се могу повезати са схоластичком доктрином о тварној благодати Светога Духа, која је саборно осуђена од Свете Цркве. Ако се ово учење прихвати, онда се њиме може правдати присуство Божје благодати у разним хришћанским вероисповестима, које се у разним деноминацијама разликују у квантитативном и квалитативном смислу. Према томе, инославна теорија прихвата да, уколико се у једној хришћанској заједници врше литургијске радње, оне могу да призову благодатни живот на различите начине, који варирају у зависности од састава сваке вероисповести. Ова теолошка теорија тврди да литургијске радње могу дати приступ спасењу хришћанима заједнице којој припадају. Зато би претпоставка благодати у свим хришћанским деноминацијама требала да представља заједнички напор ка постизању пуноће јединства у Христу (упор. Декрет о екуменизму Другог ватиканског концила).
  1. У вези са исказом у тачки 5, у потрази за „изгубљеним јединством свих хришћана“, сматрамо да је ова изјава неприхватљива и недопустива, јер Православна црква никада није изгубила своје унутрашње јединство, упркос јересима и расколима који представљају иступање из Тела Цркве, од којих тело не губи своју првобитну суштинску целост, а која подразумева онтолошку неодвојивост од Христове ипостаси.
  2. У тачкама 6, 16 и 20 признаје се „историјски назив“ … „других, који се не налазе у заједници са њом (Православном црквом – пр. пр.), инославних хришћанских цркава и вероисповести“, иако овај документ у тачки 1 утврђује другу ствар, а то је да се јеретичка или шизматичка заједница не може назвати „црква“. Постојање многих цркава је неприхватљиво према догмама и канонима Православне цркве. Осим тога, у почетку, у тачки 2, у документу се наводи да се „јединство Цркве заснива на чињеници да је њен оснивач Господ наш Исус Христос, као и на једнству Свете Тројице, и светим тајнама Православне цркве. То јединство се изражава кроз апостолско прејемство (наслеђе – пр. пр.) и светоотачко Предање које је живо до данас.“ Додатак изразу „историјски назив“ и објашњење да инославна вероисповедања нису у заједници са Православном црквом, не уклањају проблематичну погрешност овог текста. Као што је поменуто у т. 6 документа, овај одломак стоји у супротности са стварношћу. Назив „Православна“ у односу на Једну, свету, саборну и апостолску цркву Христову, историјски утврђено име, умањује ли његову ваљаност и значај? Свако право име, изникло у историји, одражава извесну природу, постојећу стварност. У супротном, то би био појам без стварног садржаја, просто једно име без стварног предмета који изражава или рефлектује. Такав назив, без правог субјекта, је фикција. У овом случају би саборски документ требало да истакне да „историјски назив цркве“, који се односи на одлутале из заједнице Православне цркве, јесте фиктивно име без стварног односа са реалношћу. Ако ово не објаснимо, историјски назив „инославне цркве“ ће имати своју праву историјску референцу на коју се односи; то јест, признаћемо реално постојање других цркава, осим православних, што је у јасној супротности са ставом 1 и са уводним речима т. 6 документа (Црква је једна и једина).
  3. Изјава у ставци 12, која афирмише да је „заједнички циљ свих приликом вођења богословских дијалога коначна рестаурација јединства праве вере и љубави“, сувише је поједностављена и не представља исцрпно димензије процеса. Јединство подразумева једноверје, једномислије и једноделање (једнодушност – пр. пр.) у свим догматским дефиницијама и црквеним правилима, утврђеним на Васељенским саборима, као и у односу на литургијско предање и светотајински живот у Духу Светом. Начин да се достигне то јединство је кроз покајање, исповедање православне вере и крштење.
  4. Тачка 20 каже да се „перспективе теолошких дијалога Православне цркве са остатком хришћанства увек утврђују на основу принципа православне еклисиологије и канонских критеријума већ успостављене црквене традиције“. – но, тачније би било израз „већ успостављена црквена традиција“ заменити са „традицијом Православне цркве“.
  5. Општи утисак овог документа је да у њему постоје многи двосмислени изрази и терминолошке еклисиолошке недоследности. Такође је важно и то, да из њега не проистиче оправдани, свеобухватни и примарни циљ вођења богословских дијалога са инославним вероисповедањима, који је, по канонском поретку, повратак инославних у крило Православне цркве; а такође, у складу са тим циљем нису јасно формулисани главни основи и принципи овог дијалога. Уместо тога, т. 16 и даље, даје легитимност невладином „Светском савету цркава“ у коме БПЦ, слава Богу, одавно већ не учествује.
  6. У одељку о главном циљу, који смо навели горе у тачки 6, у документима (т. 9, 10, 11, 12, 13, 14 и 15) такође, доследно и свеобухватно се регулише методологија за вођење разних дијалога.
  7. У тексту тачке 22 јасно се претпоставља непогрешивост и некритички однос ка Сабору који је одржан на Криту, јер се у овој тачки потврђује да „очување истините Православне вере гарантује једино саборски систем, који је од памтивека најкомпетентнији и поуздан критеријум Цркве по питањима вере и канонских одредби.“ Али би могло да се укаже на читаве периоде црквене историје који показују да је коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.

II – Главни закључак

Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски:

  1. Због неучествовања на њему низа помесних аутокефалних цркава и због прихватања организационих и теолошких грешака. Међутим, поштујемо и ценимо напоре свих организатора и учесника у његовој реализацији.
  1. Пажљиво испитивање докумената усвојених од стране сабора на Криту, доводи нас до закључка да неки од њих садрже неслагања са учењем Православне Цркве, са догматским и канонским Предањем Цркве са духом и словом Васељенских и Помесних сабора.
  1. Документи усвојени од стране Сабора на Криту су предмет даљег богословског расуђивања у циљу исправљања, редакције, кориговања или замене другим (новим документима) у духу и традицији Цркве.

БПЦ је неодељиви члан, живи део Једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Као део Тела Христовог, као само то Тело на помесној територији Бугарске и бугарских епархија у иностранству, БПЦ ће и даље наставити да буде у братском, евхаристијском, духовном, догматском и канонском јединству са свим осталим помесним православним црквама – како онима које су учествовале на Сабору на Криту, тако и са онима које нису учествовале. Црква није световна организација него Богочовечански организам. На њу не утичу, и на њен саборни живот не би требало да утичу, политички и социјални интереси и поделе које произилазе из њих. Њена глава је Сам Господ Исус Христос, који је “Пут и Истина и Живот.”

Принципи аутокефалности и саборности у црквеном животу не само да нису противречни, него се међусобно допуњују, проистичу један из другог и у потпуном су јединству.

Са бугарског посрбио:

Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

Оригинал на: http://bg-patriarshia.bg/news.php?id=220554

Грузија против аждаје екуменизма

Мање познато, али од великог значаја су одлуке Грузијске Православне Цркве из 1998. године

%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b3%d1%80%d1%83%d0%b7%d0%b8%d1%98%d0%b0

пише проторејер о. Петар Хирс, доктор догматског богословља, аутор студије „Еклисиолошка обнова Другог Ватиканског Концила: Православна процена римског екуменистичког богословља о крштењу (крштењско богословље) и Цркви“

pheers

 

УВОД

Међу прекретницима савремене Православне црквене историје који се тичу Њене борбе да очува „веру једном предату“ и своје веровање у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ нарочито је значајна синодска одлука Апостолске Православне Цркве Грузије из 1998. Следујући узору раније одлуке Руске Православне Заграничне Цркве из 1983, која је осудила јерес екуменизма, и нарочито се осврћући на „Теорију грана“, одлука Апостолске Цркве Грузије је ширег обима и односи се на шест различитих пројава инославних учења који потичу из савременог екуменистичког покрета и учешћа помесних Православних Цркава у екуменистичком покрету.

Конкретно, ова одлука поименице одбацује Шамбезијску и Баламандску декларацију , договор који је 1991. године Патријарх антиохијски потписао са Нехалкидонцима у Сирији, tусвајање григоријанксе Пасхалије са стране Финске Цркве под омофором Васељенске патријаршије, идеју да Свете Тајне постоје изван Цркве и различите пројаве „Теорије грана“ као и заједничку молитву и учешће у Тајнама са инославнима. Конкретност и широка природа ове одлуке увећавају њену важност и значај за читаву Цркву у погледу постизања свеправославне сагласности о јеретичкој природи синкретистичког екуменизма. Због тога је чињеница да ова одлука није широко позната, нити преведена са Грузиског до сада, још више запањујућа.

Потребно је напоменути следеће чињенице о Синодској одлуци, да би она била схваћена у одговарајућем историјском и црквеном кнтексту:

Одлука Светог Синода је заснована на процени коју је израдила богословска комисија, коју је установио католикос и патријарх Илија II. Одлука да се формира комисија и да се процене поменутих шест текстова и питања је плод великог народног „устанка“ верујућих у Грузији, нарочито монашке заједнице. Дакле, опрезноист и догматска осетљивост, не само од стране јерархије, чак ни као покретача, него пуноће верујућих, је довела до ове одлуке која представља прекретницу у корист Православне еклисиологије. Ова чињеница се не може пренагласити, и верујући народ свугде, у свакој помесној Цркви, треба да је озбиљно размотри, јер сваки верник сноси свој део одговорности за очување ризнице Вере и изградњу Цркве.

Коначно, потребно је нагласити да је процес којим ће се Црква коначно прочистити од јеретичких схватања и учења, попут оних које синкретистички екуменизам промовише, првенствено је локални феномен. Како ствари стоје у савременом Православљу, помесне Цркве, једна по једна, клирици и мирјани, морају сагледати и одбацити инославље које се проповеда и промовише у синкретистичим екуменистичким круговима пре него што Христова Православна и Католичанска Црква коначно да крајњи суд на свеопштем сабору. Управо из овог разлога је одлука Грузијске Цркве прекретница и представља велику наду за Цркву. Овај процес суочавања са екуменистичким провокацијама и формулисања Правослане вере у Једну, Недељиву и Католичанску Цркву, насупрот новотарској, синкретистичкој и екуменистичкој еклисиологији, је озбиљно обновљен овом одлуком Грузијске Цркве из 1998. (иако је углавном непознат већини Православних) и недавно је настављен, пре и после Крита, од стране Синода Грузијске и Бугарске Цркве, кроз одлуку последњег да одбаци Критски „Сабор“ нарочито због његовог екуменистичког еклисиолошког расположења. Имајући у виду ову одлуку из 1998, можда и најјаснију и најобимнију синодску одлуку која је икада издата против синкретистичког екуменизма, можемо очекивати да ће Свети Синод Грузијске Цркве наставити у истом правцу и одбацити Критски „сабор“.

Нека ова одлука Грузијске Цркве коначно добије одговарајућу пажњу коју заслужује од јерараха и верујућег народа Помесних Православних Цркава, надахњујући их да следе њен узор и недвосмислено изјаве Православну веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, против нове еклисиологије синкретистичког екуменизма коју је Критски „Сабор“ подржао и удахнуо јој живот.

 

САБОРСКА ОДЛУКА

8. октобра 1998.

Забелешке са седнице Светог Синода

Седница Светог Синода Грузијске Православне Цркве је одржана у сали за конференције резиденције Грузијског патријараха, дана 8. октобра 1998. Двадесет и четири архијереја (комплетан састав) Грузијске Православне Цркве су учествовалли на седници.

Свјатјеши и Блажењејши Католикос и Патријарх све Грузије, Илија II је предеседавао седници. Епископ потијске епархије Григол Бербичашвили је именован за секретара на седници.

Свети Синод је примио на знање информације које је обезбедила Богословска комисија, формирана у јулу 1997 по благослову Католикоса и Патријарха Илије II. Комисија је проучила питања која су постала скандал међу неким члановима Цркве.

Богословска комисија је проучила следеће документе и питања: тзв. Шамбезијска и Баламндска декларација, предлог споразума између Антиохијске Православне Цркве и прехалкидонских (источњачких) цркава, који је израђен 1991, прослава Васкрса по григоријанској пасхалији, са стране Финске Православне Цркве, учење о постојању спасоносне благодати изван граница канонске Цркве, као и такозвана „теорија грана“

Богословска комисија је контактирала Константинопољску, Антиохијску и Руску птријаршију и уједно се распитала о мишљењу разлличитих Црква у однсоу на горе поменута питања.

Потребно је нагласити да неколико Аутокефалних Цркава, међу њима и Грузијска, никада нису донеле коначну одлуку о горе поменутим питањима, кроз општесаборска окупљања. Штавише, неке Цркве су донеле негативано оцениле ова питања, уз нарочите синодске одлуке.

Пошто ова питања дају повод за сумњу међу нашим верницима, Богословска комисија Грузијске патријаршије је испитала релевантне документе и објавила је своје закључке у три издања Информативног билтена.

Свети Синод Грузијске Православне Цркве је упознат са закључцима Богословске комисије Грузијске патријаршије и усвојио их је. Став који је одређен у наставку је верско схватање Грузијске Православне Цркве одувек.

Овај став је објављен и јасно поновљен, као што следи:

Свети Синод Грузијске Православне Цркве је одлучио:

  1. Документи Богословске комизије за заједнички богословски дијалог између Православне Цркве и Прехалкидонских (древноисточних) цркава (такозвани Шамбезијски договори), објављени између 1990. и 1993, у Шамбезију (Швајцарска) су неприхватљиви.
  1. Предлог прелиминарног договора између Антиохијске Православне Цркве и Прехалкидонских (древноисточних) цркава, израђен 1991, је неприхватљив.
  1. Документ: „Унијатство као метод сједињеа у прошлости и савремена потрага за јединством“ (такозвани „Баламандски договор“), који је усвојила Заједничка комисија Римокатоличке Цркве и Православне Цркве у Баламанду (Либан), 23. јуна 1993, је неприхватљив.
  1. Прослава Васкрса према григоријанској пасхалији, са стране Финске Аутономне Православне Цркве, није у складу са одлуком Првог васељенског сабора у Никеји, која се односи на дан прослављања Пасхе. Ипак, потренбно је напоменути да ова чињеница представља канонски прекршај а не јерес, под претпоставком да (Финска Црква дели -оп. Преводиоца) генерално Православну позицију.

            У овом погледу, важно је да се Константионопољска Патријашршија (под чијом         јурисдикцијом је Финска Аутономна Црква) негативно односи према наведеном канонском прекршају и сматра да Васкрс треба да се слави у складу са одлуком Првог васељенског сабора у Никеји. (погледати писмо Константинопољског патрија бр. 1214/1997).

  1. Јеретичко еклисиолошко учење, настало у дубинама инославног, модернистичког богословља, које се тиче постојања спасоносног блаженства (светотајинске благодати) изван канонских граница Цркве, и његова екстремна пројава – такозвана „Теорија грана“, према којој су различите хришћанске гране, које данас постоје, посматране као различите и једнаке гране Истините Христове Цркве, су неприхватљиви.
  1. Коначно, заједничка молитва, као и примање Тајни са инославнима су подједнако неприхватљиви, као што је још једном потврђено у коначном тексту који је усвојио Синаксис свих канонских Православних Цркава (у Солуну, у Грчкој, од 29. априла до 2. маја 1998. Према члану 13. параграф б овог документа: „Православни делегати неће учествовати у екуменистичким службама, заједничкој молитви и богослужењу и другим верским свечаностима скупштине“

Детаљна анализа поменутих питања је дата у информативним билтенима (#1, #2, #3) Богословске комисије Грузијске патријаршије.

Аутоматско свепраштање – фарисејска “љубав”

 

img_0457

+ Архиепископ Аверкије

“Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске “љубави” и “свепраштања”, свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском “непротивљењу злу”.
Какво је то страшно, мрачно лукавство! Какво је то фарисејско лицемерје !
“Баш никога ни за шта осуђивати”- таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно “свепраштање” потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!
Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23).

Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и “исправљати” Еванђеља Христово, чинећи од њега некакво “сопствено”.
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него јавно – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смрти.”

Припремили: “Кротки Лафови”

Претње Цариградског Патријарха

Патријарх Вартоломеј грчком архиепископу Јерониму: “Не слушај твоје архијереје, слушај мене и заштити одлуке Критска Сабора!”

img_0453

Према православном порталу romfea.gr, патријарх Вартоломеј је очигледно толико забринут да је написао претеће писмо инсистирајући на верност Криту, јер архијереји Грчке Цркве, који треба да се састану следеће недеље да би размотрили одлуке Сабора на Криту и одбацили једнострано мењање директива и одлука Сабора Грчке Цркве од стране архиепископа Јеронима, што се тиче положаја тог органа на нацрте Критских докумената.
Патријарх је писао архиепископу да ће “одсећи” архијереје који инсистирају и држе се верно једногласних одлука Сабора Грчке Цркве које су изгласане у мају прошле године, и прикривену претњу архиепископу да он сам не “изађе из колосека” и преобрати се – на све оно на шта се обавезао на Криту. Патријарх је посебно поменуо два архијереја, митрополита Амвросија Калавријског и митрополита Серафима Пирејског, који су предвиђени за ”сечу”.
Митрополит Серафим је недавно написао архиепископу и свим архијерејима Грчке Цркве овде да одступање Критске делегације од једногласних одлука архијереја је неприхватљиво и да се то мора осудити на следећем Сабору Грчке Цркве као гажење саборности. Он позива епископе да одбаце текст Критског Сабора “Односи са инославнима” и да се на Критски Сабор, у најбољем случају, гледа као на “пред-саборску” конференцију.

img_0454
Са вестима које долазе из Бугарске, да је Свети Синод Цркве Бугарске одбацио Критски Сабор и све његове текстове, све очи су упрте на архијереје Грчке и Грузије: да ли ће остати верни одлукама својих архијереја и православној еклисиологији, или ће подлећи претњама ”сече”?
извор: romfea

У ЖИЖИ: (лжи) Сабор на Криту

ЦРКВЕНА ДЕЛЕГАЦИЈА ИЗ ГРЧКЕ У ПОСЕТИ ПАТРИЈАРХУ И АРХИЈЕРЕЈИМА ГРУЗИЈСКЕ ЦРКВЕ

Разлог посете: подршка Грузијској Цркви на њеном  обхођењу према Критском сабору и саветовање ради проналаска заједничког одговора истом.

IMG_2140
Седе (слева надесно) протојереј Теодор Зизис, Његово блаженство католикос и патријарх све Грузије Илија II, професор Димитрије Целенгидис, јеромонах Михаил Брегвадзе, монах Серафим (Зизис), стоје (слева на десно) јерођакон Петар, протојереј Симеон, протојереј Петар Хирс, протојереј Матеј Вулканеску, митрополит зугдидски и цаишки Герасим (Шарашенидзе), митрополит алавердски Давид (Махарадзе), архиепископ степаннтсминдски и хевски Јегудил (Табатадзе), митрополит ахалцишки и тао-кларјетски Теодор, протојереј Анастасије Гоцопулос и протојереј Висарион.

Од 25. до 28. јула, клирици Јеладске Цркве, у својству црквене делегације, су као гости посетили Грузијску патријаршију и Његово блаженство католикоса и патријарха све Грузије Илије II. Делегацију су сачињавали протојереј о. Теодор Зизизс, умировљени професор патрологије на Богословском факултету Солунског универзитета, Димитрије Целенгидис, професор догматског богословља на Катедри за догматско богословље при Богословском факултету Солунског универзитета, протојереј о. Анастасије Гоцопулос, парох цркве Светог Николе у Патраској митрополији, протојереј о. Петар Хирс, парох цркве Светог пророка Илије у Петрокераси, у Митрополији Јерисоса и Свете Горе и протојереј о. Матеј Вулканеску, парох цркве Пресвете Одигитрије на бокоском брду, у Пирејској митрополији.

Током серије сусрета, како са архијерејима Апостолске Православне Грузијске Цркве, одговорним за међуправославне послове, тако и са католикосом и патријархом све Грузије, Блажењејшим Илијом II, који је љубазно и са почастима примио госте у својој летњој резиденцији, делегација је срдачнио прихваћена у духу братске љубави и искрене сарадње и изванредно угошћена током петодневног боравка. Сврха посете је била двострука, да прво изрази – у име верујућих Православних хришћана у Грчкој – дубоку захвалност Патријарху, архијерејима и верном народу уважене и мученичке Грузијске цркве за њихово исповедање Православне вере насупрот појави синкретистичког екуменизма, на Сабору, и са друге стране, да се посаветује у директном разговору са Његовим блаженством и и архијерејима, о одговоарајућем одговору на неправославни „Критски сабор“.

Конкретно, оданост Грузијске Цркве православној еклисиологији, осведочена њеном одлуком од пре двадесет година, да напусти и дистанцира се од синкретистичко-екуменистичког тела под протестантском доминацијом, такозваног „Светског савета цркава“, је похваљена и истакнута као пример за све Православне Цркве. Ова оданост је, штавише, најочитија у ставу који је Грузијска Црква испољила према документима и организацији такозваног „Великог и Светог Сабора“, епископске конференције где се окупио мањи део епископа који представљају мање од половине Православних верника, одржаног у јуну ове године, на Криту.
Разговори су били усредсређени на проблеме које је створио новотарски и инославни „Критски сабор“ и на неопходан одговор на ове проблеме заснован на Црквеним догматима, канонима и православној еклисиологији. Грчка делегација је нагласила потребу да се јасно одбаци како методологија и организација Сабора, тако и новотарски и неправославни документи које је Сабор усвојио, и да се као одговор на њега сазове нови, Православни Сабор. Патријарх је пожелео добродошлицу гостима и похвалио њихову љубав и приврженост Цркви и вери, уверавајући их да „не постоје мноиге цркве, него само Једна Црква, Православна Црква“ и да ће он и Свети Синод „радити на јединству свих Православних“ које може да буде загарантовано једино на темељу једном предате вере. Представници Грузијске Цркве на свеправославним конференцијама, митрополити Герасим зугдидски и Теодор ахалцишки, су, са своје стране, нагласили одлучност своје Цркве да истраје на пред-саборском одбацивању неправославних докумената „Света тајна брака и канонске сметње“ и „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“. Сем тога, Патријарџ и високопреосвећени митрополити су изјавили да ће саборски документи бити преведени на грузијски и размотрени, те да ће званични одговор бити објављен после Архијерејског сабора у Окторбру.
Уопштено говорећи, гости и домаћини су пронашли заједнички језик и јединомислије у свим питањима вере уз поштивање Црквених догмата и граница те потребе да се непоколебљиво истраје у Православном исповедању Вере насупрот ширењу синкретистичког екуменизма.

Сем већ поменутих састанака и разговора треба додати да је гостујућим клирицима указано изванредно гостопримство по коме је грузијски народ добро познат заједно са целовитим програмом посета историјиским поклоничким местима Часне Грузијске Цркве.

Протојереј Петар Хирс

– – –

ФОТО РЕПОРТ:

IMG_2154

Сусрет са архијерејима у Патријаршији (слева на десно): о. Матеј Вулканеску, о. Петар Хирс, митрополит Давид, митрополит Герасим, о. Теодор Зизис, митрополит Теодор, монах Серафим (Зизис), о. Анастасије Гоцопулос.

 

IMG_2155
Првобитни пријем у патријарховој резиденцији (слева на десно): о. Атанасије Гоцопулос, професор Димитрије Целенгидис, о. Теодор Зизис, јерођакон Петар, патријарх Илија II, протојереј Кахабер, јеромонах Михаил Брегвадзе, митрополит Давид (седи), митрополит Теодор (седи).

 

IMG_2156
Делегати заједно са монасима гергетског манастира Свете Тројице (груз: წმინდა სამება Цминда Самеба). Црква се налази на левој обали реке Чхери (лева притока Терека), на надморској висини од 2170 m, у подножју планине Казбеги, тек неколико километара од патријархове летње резиденције.

 

IMG_2157
Сусрет и ручак са Високопреосвештеним митрополитом Андрејем горијским и атенским, представником Грузијске Цркве у предсаборској комисији.

 

IMG_2158
Делагати и домаћи клирици водичи у Светом манастиру Свете Нине у Бодби (груз: ბოდბის წმინდა ნინოს მონასტერი, бодбис ц’минда Нинос монастери) са игуманијом Теодором.

 

IMG_2159
Сусрет са игуманијом Богородичиног новошуамтског манастира у Телавију (слева на десно): митрополит Давид, о. Теодор Зисис и игуманија Јована.

 

IMG_2160
На гробу новопрослављеног испосника, исповедника и Христа ради јуродивог Светог Гаврила (груз: გაბრიელი), рођен као Годердзи Ургебадзе ( გოდერძი ურგებაძე; 26. VIII 1929 – 2. XI 1995).
За више података погледати: http://www.gabrielberi.ge/eng/index.htm

 

IMG_2161
Са игуманом и оцима Шиомгвинског манастира (груз: შიომღვიმე, Шиомгхвиме, шиопештерски), средњовековног монашког комплексау близин града Мцхета.

 

IMG_2162
Светицховели саборна црква (груз: სვეტიცხოვლის საკათედრო ტაძარი, свет’ицховлис сак’атедро т’адзари; Саборна црква Живоносног стуба). Позната као место где почива Христовва долама, Светицховели је дуго времена један од најважнијих Православних храмова у Грузији и једна од најпоштованијих светиња у региону.

 

IMG_2163
Сабрање клирика и верујућег народа у Тбилисију: о. Теодор Зисис се обраћа стотинама верних о неправославној организацији и документима “Критског сабора” и о одговарајучој Православној реакцији на њих

 

IMG_2164
Професор Димитрије Целенгидис се обраћа верницима и клирицима у Тбилисју последње вечери посете.

%d bloggers like this: